Glad, žeđ i sardine

Da bi objasnili suštinu štrajka glađu, moramo razumeti tri bitna elementa od kojih zavisi uspeh ove metode političke borbe.

Na prvom mestu – kako se prema zahtevima i mogućim posledicama gladovanja odnosi Vlada, koja zapravo predstavlja adresu kojoj se zahtevi upućuju. Ona može biti fleksibilna, popustljiva ili odlučna, a to se menja tokom štrajka jer što gladovanje duže traje, pritisak se pojačava, pa je sa jedne strane želja da se pokaže čvrstina i nepokolebljivost, dok sa druge strane pretnje po zdravlje i život štrajkača postaju sve veće.

Na drugom mestu danas možemo staviti medije. Tačnije, kako se oni odnose prema zahtevima i kako formiraju javno mnjenje. Kod nas su to prvenstveno tabloidi koji se svrstavaju prema političkoj opredeljenosti štrajkača, najčešće uz podsmeh, relativizaciju ili dramatizaciju čak i najave štrajka. U Srbiji se može reći da su mediji u najvećem delu zapravo deo vlasti koja se tim putem dodatno obračunava se svojim kritičarima ili štrajkačima.

Na trećem mestu, ali verovatno najvažniji element jeste akter, onaj koji započinje štrajk glađu. Po tome kako se on ponaša, uzima li ne samo hranu nego i tečnost i odbija li infuziju ili prinudno hranjenje, vidimo njegovu rešenost i simboličku poruku te odluke, značaj koji se daje ovom činu, ali i kriterijume za ispunjenje zahteva u potpunosti ili uz kompromis.

Štrajk glađu predstavlja čin pojedinca izuzimanjem iz društva, te istovremeno apeluje na savest te iste zajednice kroz samožrtvovanje koje daje legitimitet zahtevima. Ukratko, vi poručujete svetu da ste spremni da rizikujete zdravlje ili svoj život zbog ideje ili principa koji nadilazi vas lično.

Vlast SNS-a je simbolično počela štrajkom glađu i žeđu u koji je stupio Toma Nikolić na Uskrs 2011. i prekinuo ga na insistiranje patrijarha Irineja. Povod su bili izbori, trebalo je da štrajkuje i Velja Ilić, samo mu je doktor zabranio. Ovaj štrajk je imao i još jedno obeležje , a to je stiropor na kojem je Toma sedeo pre nego što su ga prebacili u bolnicu.

Samostalni poslanik u narodnoj nošnji, doktor Miladin Ševarlić u maju 2020. prvo je počeo a zatim odustao od štrajka glađu na stepenicama Narodne skupštine jer su mu ukrali ideju. Njegovim rečima, medijski je ugušen, jer mu se mimo njegove volje “privalio” Boško Obradović iz Dveri, a zatim i poslanici SNS-a Aleksandar Martinović i Sandra Božić. Ševarlić se pobunio zbog ignorisanja Rezolucije 1244, ali se uverio da su mediji danas u stanju da jednu ideju samožrtvovanja izuzetno brzo imitiranjem potpuno obesmisle.

Igra besmisla naročito se videla tokom istorijske najave štrajka glađu Aleksandra Vulina u aprilu 2019. Tada su Vesić i Vulin preventivno najavili pa onda hitno odložili štrajk glađu da ne bi pripadnici “novog DOS-a”, upali u institucije i započeli oni štrajk glađu. Na molbu Vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića, Vulin je odustao smejući se onima koje je razočarao “jer su se prerano radovali njegovoj brzoj i bolnoj smrti”.

Možda najozbiljniji štrajk glađu imala je Marinika Tepić u decembru 2023. povodom izborne krađe, u zgradi RIK-a. Uz nju je na početku bilo još dvoje opozicionih poslanika; izdržala je 12 dana, a zatim na zahtev lekara hospitalizovana.

Sličan štrajk je ovih dana sprovela nastavnica Marija Vasić u zatvoru u Novom Sadu gde je ležala sa još pet optuženih za navodno rušenje državnog poretka, a ključni dokaz je tajno napravljeni snimak koji je pre emitovan na TV tabloidima nego što je stigao u tužilaštvo. Ona je izdržala šest dana štrajka glađu i žeđu, a zatim puštena u kućni pritvor.

Poslednji, verovatno najbizarniji primer je najava štrajka glađu koju je objavio Miloš Pavlović, svojevrsni predvodnik studenata koji od marta kampuju u Pionirskom parku i ispred Skupštine Srbije. Oni su izneli tri zahteva ukoliko do 1. juna svi fakulteti ne počnu sa radom.

Rekoše: “Gladovaćemo sve dok ne obrate pažnju na nas”.

Pod dva je: “Odgovornost, moralna, disciplinska i pravna, za uskraćivanje prava na obrazovanje i kretanje”.

Treći zahtev je najkompleksniji – da prestanu uvrede, fašističke metode, nazivanje psihičkim bolesnicima, pozivanje na istrebljenje, dok su oni legitimno i legalno u parku u svom gradu.

Problem sa ovim zahtevima je što ne znamo kome su upućeni. Drugi, mnogo veći problem su kontradiktornosti koje je teško nabrojati, jer neko ko blokira centar Beograda mesecima traži odgovornost za sprečavanje Ustavnog prava na slobodno kretanje. To je naročito vidljivo u trećem zahtevu, koji sadrži i želju da ih ljudi vole i cene, odnosno da prestanu da ih vređaju. Nažalost, ti mladi ljudi, jer evidentno nisu svi studenti, kao i oni koji ih podržavaju svakodnevno, sa svih kanala pod kontrolom države sistematski vređaju studente u blokadi časteći ih neuporedivo strašnijim uvredama i optužujući ih za terorizam. Pomenuti “ćaci”, kako sebe zovu, a tako voli da ih zove i Aleksandar Vučić, veoma su, veoma primetni, jer se svakodnevno pojavljuju u medijima, dok predstavnike studenata u blokadi možete da vidite na samo nekoliko kablovskih kanala koje operateri dodatno šibicare pomerajući ih po želji.

Dodao bih da je u ovom trenutku gotovo nemoguće reći koja od visokoškolskih ustanova u ovom trenutku izvodi nastavu, u kojem obliku i kojem obimu. Ovaj najavljeni štrajk biće još jedan primer bizarne navike Aleksandra Vučića da u nedostatku rešenja za krizu samo kopira i obesmišljava ono što njegovi kritičari rade.

Valjda zato u ovom momentu jede sardine.