Već godinama Željko Mitrović pokušava da postane deo izuzetno privilegovanog kluba trgovaca naoružanjem. Profit je ogroman, roba se prodaje i pre nego što stignemo da je proizvedemo. U takvim okolnostima, Mitrović i PRDC ne moraju da izmišljaju leteće automobile, već očajnički žele da se ubace u kolektivnu fotografiju sa Vučićem, naročito na vojnim vežbama
U jednom od video-izdanja imaginarijuma Željka Mitrovića, on lukom i strelom na čijem se vrhu nalazi minobacačka mina demonstrativno diže u vazduh improvizovanu metu, odmah pored vatre gde je ispečen i pojeden vo na ražnju. U ovom bizarnom i polumontiranom snimku (jer je eksplozija izazvana miniranjem) spojila se dramaturški suština jedne medijske imperije koja opstaje isključivo zahvaljujući bliskosti sa svakom vlašću.
Baš kao u nastavcima filmske sage “Igre gladi”, povlašćena kasta ždere vola na ražnju u šumi kod Despotovca dok sirotinja daje kandidate za surovi rijaliti u kojem može preživeti samo jedan takmičar. Dok se oni međusobno kolju po šumi, Vrhovni reditelj opstaje na vlasti, smenjujući samo scenariste i dramaturge. U ovoj paraleli, Veliki šef ipak nije Željko sa lukom i strelom, već je on samo izvođač medijskih radova sa brojnim olakšicama i privilegijama.
Putem svojih TV kanala, naročito u Nacionalnom dnevniku, on sistematski i uporno sebe želi da predstavi kao univerzalnog genija renesansnog tipa, neškolovanog izumitelja, čoveka koji se razume u medicinu, muzičara, medijskog mogula, brokera koji drma berzama, patriotu koji želi da nas poveže sa Amerikom i, konačno, velikog dobročinitelja koji je medijski zabeležio svaku donaciju. Očigledno je da ova fascinacija sopstvenom genijalnošću nije samo rezultat iskrivljene slike o sebi, već pokušaj da se “preduzetnik iz Zemuna”, kako se predstavio u kampanji JUL-a, danas poredi sa tehno-feudalistima poput Gejtsa, Maska, Brensona ili Bezosa.
Možemo se zapitati otkud dolazi ta zakasnela fascinacija eksplozijama i oružjem, otelotvorena u Pinkovom razvojno-istraživačkom centru ili PRDC-u.
Mislim da na ovo pitanje postoje najmanje dva odgovora, iza kojih stoje veoma materijalni razlozi. Prvi se tiče socijalno psihološke manipulacije kojom se opravdava pljačka tokom tranzicije i akumulacije medijskog kapitala. Mitrović naprosto ubeđuje svoje gledaoce/birače da je njegovo bogatstvo rezultat genijalnog uma koji se eto na kraju ogleda u projektovanju letećih automobila, dronova samoubica i medicinskih procedura kojima će biti spašene hiljade života. On će bukvalno hodati po vodi i poput superheroja voziti rolere uz pomoć mlaznica. Možda ste zaboravili onu seriju samopromocije tokom epidemije kovida, ozonizacije vazduha, krvi i kojekakvih budalaština koje danas niko ne pamti, a o kojima su neke osobe, predstavljene kao međunarodni eksperti, govorile kao o genijalnim izumima koji će spasiti čovečanstvo.
Ukoliko ubedite građane da ste se obogatili zahvaljujući svojoj genijalnosti a ne političkoj podršci, neuporedivo boljoj startnoj poziciji u bilo kom poslu, privilegijama svih vrsta, vi onda polažete pravo na to da se ponašate kao deo elite koja će u Željkovom slučaju uz pomoć medija kreirati stavove i vrednosti u našoj verziji “Igara gladi”. Otud podudaranje poruka koje šalje političko rukovodstvo, ili preciznije Vučić, sa programskom orijentacijom Pinka. Kada Vučić najavi osnivanje Pokreta za Srbiju, odnosno fuziju političkih činilaca u nekakav svesrpski politički sabor srednjovekovnog tipa, nedugo potom će Mitrović najaviti pokretanje Narodne televizije, na kojoj će se emitovati vesti i “Farma”. Tako će se desiti istorijsko pomirenje sela i grada, “Elite” i “Farme”, što je očigledna paralela sa asimilovanjem svih političkih stranaka u jedan pokret na čijem čelu će biti, pogađate Vučić.
Drugi deo objašnjenja fascinacije eksplozijama i oružjem zasniva se isključivo na materijalnom interesu. Već godinama Mitrović pokušava da postane deo izuzetno privilegovanog kluba trgovaca naoružanjem. Naša zemlja i dalje ima očuvanu namensku industriju koja predstavlja zlatnu koku za različite mešetare koji trguju oružjem, pored državnog preduzeća koje je decenijama imalo pravo da se bavi ovim poslom. U međuvremenu su mine iz “Krušika” preprodavali očevi ministara, osobe sa čudnim biografijama, a poneki od njih su se našli pod udarom sankcija. Zahavaljujući ratovima, prvenstveno u Ukrajini, na Bliskom Istoku i drugim sukobima manjeg obima, cena naoružanja se, kažu poznavaoci, gotovo udesetostručila. Profit je ogroman, roba se proda i pre nego što stignemo da je proizvedemo. U takvim okolnostima, Mitrović i PRDC ne moraju da izmišljaju leteće automobile, već očajnički žele da se ubace u kolektivnu fotografiju sa Vučićem, naročito na vojnim vežbama. Početkom godine je slavodobitno objavljeno da je PRDC dobio sertifikat od Vojske Srbije, a kompanija se redovno pojavljuje na vojnim vežbama i sajmovima naoružanja, deleći štand sa zvaničnim prodavcima oružja iz Srbije. Jedna firma iz garaže, uz medijsku podršku sebe uporno prikazuje kao vrhunskog svetskog proizvođača vojne opreme. Cilj ove kampanje bio bi dobijanje dozvole da Željko postane trgovac našim oružjem, a tada bi profit mogao biti nezamisliv.
Paradoksalno je da se prilikom samopromocije apsolutno nije vodilo računa o elementarnoj bezbednosti pri upotrebi eksplozivnih sredstava. Ukoliko se ogrnete zastavom ili nosite majicu na kojoj piše “Ponosan sam što sam Srbin”, možete da na livadi u, recimo, Šimanovcima testirate dronove samoubice. Njima dižete u vazduh nekakva vozila, a kada se javnost eventualno zabrine, jer se na snimcima vide kuće i saobraćaj u neposrednoj blizini eksplozije, vi umesto jednog aktivirate jato dronova samoubica. Bigger Bang, bato!
Pomislite samo kako biste nagrabusili kada bi vam palo na pamet da se tako igrate svojom i tuđim glavama. Primera i poređenja je mnogo, ali ću vas samo podsetiti da je jedan nesrećni penzioner nedavno osuđen na 30 dana zatvora jer je bacio petardu, a nije imao novca da plati novčanu kaznu. Da zlo bude veće, njega su u zatvoru toliko maltretirali da je tamo i umro.
U ovoj zemlji se još nismo oporavili od zloupotrebe vatrenog oružja u dva masovna ubistva, a u oba slučaja radilo se o kršenju bezbednosnih propisa. Oni koji su pucali apsolutno nisu smeli da dođu u dodir sa vatrenim oružjem, i kao posledicu danas imamo kolektivnu društvenu traumu. Pre nekoliko dana, u Beogradu je čovek od 66 godina iz vazdušne puške pucao na decu koja su se igrala u parku i pogodio u nogu dečaka od 11 godina. Javnost je ostala zatečena ovom eskalacijom nasilja u društvu, naročito posle odluke vlasti da uvede rigorozniju kontrolu nad izdavanjem, posedovanjem i nošenjem vatrenog oružja. Sećate se Vučićeve kampanje da se preda ilegalno naoružanje, neposredno nakon zločina u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju.
Sada, kada su reakcije javnosti postale glasnije, Željko Mitrović je odlučio da ceo incident prikaže kao filmski efekat na koji su se “zakačili “ kvazistručnjaci koji ga kritikuju. Drugim rečima, ceo cirkus sa minama i eksplozijama nije ništa drugo do filmski aprililili, gde se Žeks posle vola na ražnju eto malo igrao rata. Nažalost, ni u tom slučaju ne možete izbeći odgovornost za izbegavanje bezbednosnih procedura na snimanjima. Koliko je ova tema ozbiljna govore ne tako retki incidenti na snimanjima, kao kada je Brendon Li izgubio život u jednom incidentu na snimanju scene sa vatrenim oružjem, a Alek Boldvin je još na sudu zbog optužbe za ubistvo iz nehata. Postoje veoma ozbiljni bezbednosni protokoli kada se na snimanjima koriste oružje ili pirotehnička sredstva, a kojih u Željkovim “Igrama gladi” nije bilo. Zato bi bilo veoma važno, rekao bih urgentno, da se Mitrović radi opšte bezbednosti, vrati u svoj prirodni habitat, ružičastu televiziju i svoj imaginarijum. Peace!
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
