Da te nešto pitam

...

Samo jedan od razloga zašto mislim da je psihoterapija najbolji posao na svetu jeste to što vam ona daje ne samo i priliku i pravo da postavljate bezbroj pitanja, već i profesionalnu etiku zahvaljujući kojoj vaš najčešći odgovor na pitanja klijenata mora biti: “Ne znam. Hajde da razmislimo zajedno”.

Sigurno ste primetili da većina ljudi baš voli da nešto pripoveda. To je sasvim razumjivo pošto nas zanimljiva priča ili dobar vic neprimetno dovode u centar pažnje, daju osećaj važnosti, iluziju da smo pametni, nešto znamo i umemo da objasnimo. A pripovedanje je, kad dobro razmislite, neuporedivo lakši i nebitniji deo svakog razgovora.

Ako pogledate kroz istoriju, verujem da će vam vrlo brzo postati jasno kako su odgovori potrošna roba, a da su samo pitanja večna. Većina ljudi živi s iluzijom da znaju ko su, jedino što im se odgovor na svakih nekoliko godina menja, a pitanje nastavlja da žulja i inspiriše. Osnovna filozofska pitanja sa nama su još od antike, a čim poverujemo da znamo šta je gravitacija, dokoni Ajnštajn se upita šta oseća čovek koji pada sa zgrade; taman lepo naučite opšteprihvaćena pravila o tome šta je (za koga) lepo, u koliko bogova treba verovati, koji je idealni oblik političkog uređenja, kad preko noći izbije revolucija, sve se promeni i morate, kao neki Nikoletina Bursać, da učite ispočetka.

Sledeća važna razlika je u tome što pitanja otvaraju um, a odgovori mogu da ga zatvore. Ovo je, naravno, najočiglednije u slučaju predškolske dece koja otkrivaju svet, ljude, odnose, njihove zagonetke i skrivene strane, činjenicu da iza svakog “zašto?” stoji sledeće “zašto?”. Odrasli, naravno, treba da ohrabruju dečju radoznalost, da uživaju u njoj, a ne da je vide kao gnjavažu. Ali, jednako je važno da odrasli ne pretenduju na to da mogu da ponude konačne odgovore i time uguše dečju strast ka postavljanju pitanja.

Slična je situacija i u psihoterapiji ili bilo kom drugom istinskom pokušaju samopreispitivanja. Ako terapeut nudi odgovore na sva pitanja, on postaje guru koji ućutkuje individualni glas koji se pomalja. Ako, pak, pokaže na svom primeru da je mnogo toga nemoguće sa sigurnošću znati (posebno ako su u pitanju nesvesno i snovi), ali to ne samo da ne plaši, već još više budi radoznalost da će terapija verovatno voditi i ublažavanju emocionalnih problema i većoj samostalnosti i otvorenosti klijenta.

U skladu s ovim, pitanja pokazuju interesovanje, bilo da je u pitanju određena ideja ili druga osoba. Mnogi ljudi oklevaju da se otvore dok ih nešto ne pitamo, a mogu se još više (ili: konačno) zatvoriti ako verujemo da znamo pre no što smo ih i pitali da nam bilo šta o sebi kažu. Ako pitate za ono što vam je kod drugog novo, bilo da je u pitanju profesija, hobi, poreklo, utisci s putovanja, pa pritom i slušate odgovore, to je najsigurniji put ka otvorenom razgovoru. Jer – da uprostim još jednom – pitanja podstiču razgovore, odgovori mogu da ih ućutkaju. Osobu koja već sve zna i sve je videla obično doživljavamo kao arogantnu i izbegavamo je.

Jedno svojstvo pitanja vrlo je važno u bliskim odnosima. Naime, pitanja priznaju, pa čak i ističu, razlike među nama; čim moram da te pitam, znači da ne znam “automatski” i da među nama postoji neka granica. To nekome može biti bolno iskustvo zato što im je dragoceno da veruju da granica nema, kao što je nekad slučaj u akutnim fazama zaljubljenosti. S druge strane, pitanja upućena detetu – “kako se tebi sviđa?” ili čak “šta ti misliš o tome?” – potkrepljuju njegovu samostalnost i mogu da pokažu našu radost zbog nje. Nered u broju pitanja raste sa stepenom različitosti među ljudima, a može da se desi da su pitanja jedino što je moguće razmeniti.

Nekim ljudima problem može predstavljati to što potreba za postavljanjem pitanja pokazuje da imamo ograničenja i da treba još mnogo toga da naučimo i dobijemo od života. U tom smislu, pitanje može delovati kao otkrivanje slabih tačaka, propusta u obrazovanju ili životnom iskustvu, kao da je iko ikad znao ili doživeo sve. Tako se studenti često boje da bi njihovo pitanje moglo biti glupo, da će se otkriti da svi ostali to već znaju, da samo traće vreme, dok svako pitanje može dovesti do sagledavanja problema iz sasvim novog ugla, a jedino istinsko ograničenje jeste nespremnost da priznamo svoja beskrajna ograničenja.

Ovo je verovatno lakši deo priče. Bilo da sam vas ubedio u značaj pitanja ili da vam je on već bio očigledan, ostaje nam problem praktične primene. Postoje li neke univerzalne veštine formulisanja pitanja koje je moguće naučiti, uvežbati i usvojiti, ne bismo li svi postali bolji sagovornici, saradnici, pa i, zašto da ne, psihoterapeuti? Odgovor je, očekivano, razočaravajući – i da i ne.

Moguće je vežbati kako da postavljate otvorena pitanja (na primer: “Kako ti se svideo film?”), tako da samim pitanjem ne sugerišete odgovor (“Ti voliš komedije, sigurno ti se i ovaj film svideo, zar ne?”) ili čak namećete svoj (“Meni se film mnogo svideo, a tebi?”). I naravno, ovo može biti teže s ličnijim pitanjima ili kada su osećanja uzburkana, kao usred svađe.

Često je važno da pitanja budu jasno fokusirana na najvažnije aspekte razgovora kako bismo zadržali nit i stigli do nekog zaključka ili odluke. Nekim ljudima je koncentracija slaba ili kratkotrajna, studentima su, u doba dok su još postojali usmeni ispiti, potpitanja pomagala da se prisete i povežu rasparčane informacije, deci je navođenje skoro uvek od pomoći, bez tako jasnih pitanja razgovor (ili psihoterapijska seanse) može delovati rasplinuto i besciljno. Velika je nevolja, međutim, što ova situacija lako može bti doživljena kao neravnopravna.

Mnogo je komplikovanije razviti veštinu da pitanje postavite u pravom trenutku, zato što se ona zasniva na intuiciji i uvek vas može izneveriti. Preuranjena pitanja (da zanemarim sad katastrofu zvanu preuranjeni odgovori) ometaju spontani tok misli i kreativnu potragu, ostavljaju utisak nedovoljnog poverenja, nestrpljenja ili nedostatka snage da se izdrži napetost. Zakasnela pitanja, s druge strane, ne samo da su izgubila pravi smisao, već deluju i kao da nismo bili dovoljno zainteresovani i koncentrisani.

Najteže je, verovatno, kroz pitanje preneti zainteresovanost za ideju, problem ili osobu. Mi nekada osećamo da neko zaista želi da nas razume, da mu pažnja ne luta, da razume i pita baš ono što nas najviše muči. Ali, otkud to dolazi? Verovatno je nemoguće i napraviti spisak onoga što ovome doprinosi: izbor reči, ponavljanje pitanja, boja glasa, izraz u očima, koncentracija na licu, posebno tokom ćutanja koje često usledi nakon važnih pitanja…

Treba znati i kada stati s pitanjima jer ona mogu postati preplavljujuća, previše zahtevna ili naprosto dosadna. Nakon što smo postavili nekoliko pitanja, možda je trenutak da nešto kažemo o sebi (ako je to primereno prirodi odnosa). Ukoliko su isuviše lična, pitanja mogu biti doživljena i kao intruzivna, a pravila od kojih zavisi da li će biti tako zavise od kulture (u protestantskim zemljama izbegavajte novac, u Brazilu je seksualnost neuporedivo češća tema nego u Evropi), uzrasta (generacijske razlike mogu uvek biti važne, a adolescentima je svako pitanje intruzivno), roda (većina muškaraca se uspaniči na bilo koje pitanje o osećanjima), obrazovnog nivoa, socioekonomskog statusa.

Spremnost da se postave i dobiju pitanja, kao i veštine u postavljanju pitanja, važan su deo svake saradnje. Pri zajedničkom rešavanju problema delimo nedoumice, proveravamo kako ko vidi moguća rešenja, istražujemo da li smo dobro razumeli neki predlog… Očekivanja da se instrukcije slede bez pitanja (“bespogovorno”), tipična za visoko hijerarhizovane institucije, obično se zasnivaju na strahu i prisili, a vode nezadovoljstvu i izbegavanju.

Posebnu vrednost imaju pitanja za koja unapred znamo da su bez odgovora. Uprkos svemu što vam poručuje svet površnog utilitarizma, vijuge se šmirglaju tek kad skočite u ono što vam je preteško. Naravno da ne znate, na primer, ,,zašto je uopšte nešto, a ne ništa?”, niti ćete to ikad moći da znate. Ali, pročitajte nekoliko tekstova o metafizici, izdržite to što je sve bezobalno i neodređeno – način na koji mislite o bilo čemu biće trajno promenjen. Posebno u domenima estetike i etike dobijamo nepresušne izvore inspiracije, stvaramo uzvišenije i postupamo hrabrije kada se posvetimo ,,večnim pitanjima”, zato što nam ona služe ko odskočna daska za prevazilaženje trenutnih sopstvenih ograničenja.

Situacija može biti potpuno drugačija, uzgred budi rečeno, sa zagonetkama ili pitanjima na koja neko ima odgovor, ali odbija da ga pruži. Tu već može biti i izvesne doze sadizma, uživanja u tuđem neuspehu i nemoći, iz čega teško može da se izvuče nekakva inspiracija.

I da završim ovaj tekst o pitanjima kratkom napomenom o njihovoj suprotnosti. Upitanost i otvorenost za novo jednako su dragoceni kao što je uverenje da imamo odgovore opasno i sužavajuće. Zato mislim da uvek treba “bežati” od ljudi s odgovorima. Suviše smo mi mali da bismo mogli imati odgovor na bilo koje važno pitanje. Zato našu temeljnu potrebu za odgovorima, već vekovima, zloupotrebjavaju mnogi ideolozi, gurui, filozofi i psiholozi, sveštenici, influenseri… Čim primetite da neko ne može da kaže “Ne znam” i otvoreno misli o vašem pitanju, vreme je da krenete dalje.

Autor je psiholog