Da li ćeš me voleti do smrti

...

Jasno mi je, u 21. veku ideja braka zvuči u najmanju ruku neobično. Koristim je ovde kao opšti pojam pod koji ću podvesti različite oblike napora da se na temelju zaljubljenosti i strasti izgradi dugoročna veza kojoj će dve osobe biti jednako posvećene, kakav god mogao biti administrativni ili religijski okvir tih veza. Neće me interesovati da li se te dve osobe godinama “zabavljaju”, žive zajedno, venčali su se ili su pristupili svetoj tajni braka, te kog su im oblika polni organi i da li ih, redovno ili povremeno, ima troje ili više.

Takođe, zbog ograničenog prostora, neću se osvrtati na sve probleme koji gotovo neizbežno prate duge veze, među kojima su mnogi izuzetno važni i mnogi profesionalci im posvećuju cele svoje karijere. Moj fokus biće na procesima koji omogućavaju da stvari teku dobro i to duže vreme.

Za psihologa, posebno onog koji se bavi unutrašnjim glasovima, malo je ideja tako pogrešnih kao ona Tolstojeva da su sve srećne porodice srećne na isti način. Da je tako, mi bismo sad rešavali bračne krize kao što popravljamo veš mašine – postojao bi jedan problem, jedan šrafciger, jedno rešenje. Verujte mi, nije u pitanju pohlepa, stvarno je potrebno mnogo psihoterapije: sve je neuporedivo komplikovanije i još nismo dobro naučili kako da pomažemo parovima u nevolji.

ŠTA POSLE ZALJUBLJENOSTI

U slobodnom svetu, gde u najvećim delovima društva više nema ugovorenih brakova i ljudi koliko-koliko samostalno biraju s kim će biti u vezi, možete da računate s tim da će, makar u samom početku, atmosfera u dnevnoj i spavaćoj sobi biti barem dobra, a možda i odlična. Jedni smo drugima zabavni, imamo zajedničke teme i volimo da se družimo s manje-više istim ljudima, a i zadovoljni smo zajedničkim seksualnim životom.

Koja god grupa da je u pitanju, kad ljudi provode vreme zajedno, u zabavi ili radu, problematične zone su uvek iste: kuhinja i kupatilo. Ko kupuje i donosi hranu, ko zarađuje za nju, ko je priprema? Ko čisti, riba, baca đubre, prostire veš…? Najveći broj ljudi ove aktivnosti doživljava kao nametnute i radije se koncentriše i ostvaruje kroz nešto drugo.

U fazi “akutne” zaljubljenosti, polet može bih toliki da vam se čini da je to sve nebitno u poređenju s celinom odnosa (ili nadom u šta bi on mogao da izraste). Ali, tu stižemo do najvažnijeg od svih pitanja: šta se dešava posle “akutne” zaljubljenost? Najkasnije u tom trenutku, morate da počnete da pregovarate i pravite kompromise. Svaki odnos u kome se dominacija ne stiče i gubi naizmenično osuđen je na propast. Dakle, pregovori, pregovori, pregovori… Trud da shvatite šta je to što zapravo želite, šta drugi želi, gde ste spremni da popustite, šta je njemu nužno, bez čega vi možete, bez čega on ne može… Sve kako biste dolazili do perioda duboke bliskosti i zajedništva, dubljih nego u ranim fazama odnosa.

Sve je ovo naporan i dugotrajan rad zato što i kad su osećanja i strasti savršeno uklopljeni, s nekim morate da uskladite i celi sistem vrednosti – da li pridajete isti značaj poštenju i iskrenosti, gde su vam na listi prioriteta ciljevi, pojedinačni i zajednički, i koliko su kompatibilni, te da li vam je važniji uspeh ili međusobna podrška.

MESTA RAZMIMOILAŽENJA

Ovde postoje i neke sasvim konkretne teme koju mogu da odluče o budućnosti nekog para ili ga čak odvedu u tragediju. Brakovi uvek funkcionišu kao deo šire zajednice i ona se u njima prelama. Na najširem planu, tu su religije i politika. Decenijama smo živeli u uverenju da je ljubav jača od religijskih opredeljenja, bili ponosni na “mešovite brakove”, pa su devedesetih mnoge porodice stradale i patile zbog toga. Pre nekoliko dana sam slušao o mladom muškarcu očajnom što devojka preti da će ga ostaviti ako se ne bude odrekao roditelja koji su glasali za Trampa, a to je lako moguće zamisliti i u bilo kom drugom visoko polarizovanom društvu.

Izuzetno važnu stavku u ovim pregovorima predstavlja i novac. U braku, a i mnogim drugim vrstama zajednica, dogovori o tome ko i kako obezbeđuje novac, kako se on usmerava i troši, te koliki mu je značaj u donošenju odluka, može da igra ogromnu ulogu. Objektivno gledano, kad novca nema, mi imamo osećaj da nismo srećni, ali ne važi da više novca donosi više sreće.

Bitan aspekt tog prelamanja je i to da brak ne ujedinjuje samo dve osobe već i dve čitave porodice, u proslavama, podršci i pomoći, ali i u zahtevima i konfliktima. Na jugu Evrope, mnogim roditeljima nije lako da se pomire sa odrastanjem svoje dece i neophodnošću da poštuju njihove granice, ili makar s time da su njihova iskustva uglavnom neprimenljiva na svet koji se menja neverovatnom brzinom. A brak znači da vaše “dojučerašnje” dete sada duguje lojalnost nekome drugom i da vas “uklapa” u tu novu konstelaciju – ali vaše mesto u njoj više nije ni izdaleka tako centralno kao nekada, a možda će povremeno čak morati i da je brani od vas.

Mnogo puta kamen spoticanja su planovi u vezi s decom. Ako postoji veliko razmimoilaženje u tome da li imati dece, odmah ili kasnije, jedno ili više, neko može odlučiti da je ovo presudno važno pitanje i prekinuti vezu ili brak, što može biti slučaj i kada postoji slaganje ali ne i mogućnost da dođe do začeća. A kad su deca tu, izazova ima bezbroj: izbor imena, ponekad etničke i religijske pripadnosti, vaspitnih metoda, tipa škole…

I tek posle ovih krupnih stvari na red može da dođe svakodnevni pakao kućnih poslova. Istraživanja povezuju da se supružnik koji sam obavlja sve poslove ispitivačima žali na nizak kvalitet života; da se stvari popravljaju kako počne da stiže redovna pomoć; da onaj koji pomaže ubrzo saopštava da mu kvalitet života opada. Nije jasno šta bi mogao da bude razlog za ovo, ali su možda dovoljni repetitivnost i odsustvo dugoročno vidljivih rezultata.

NESVESNA OČEKIVANJA

To su neke oblasti u kojima su pregovori nužni. Problem je zapravo u tome što mi novim pregovorima, te odnosima u celini, pristupamo noseći u sebi nesvesna očekivanja o tome kako međuljudski odnosi funkcionišu. Ta očekivanja – o tome da li su ljudi opasni, da li će me prihvatiti, da li bi trebalo da ih izbegavam, odnosno da svako ima obavezu da mi pomogne, ispuni mi želje, uteši me, i konačno, o čemu, kako i kada da pregovaramo – formiraju se u najranijem detinjstvu i vrlo teško se kasnije menjaju, a lako se može desiti da ih kasnije primenjujemo i ne znajući da to radimo, pa nekad od spolja, sebi koliko i drugima, delujemo razumno, a nekakva detinjasta tvrdoglavost onemogućava dosezanje razumevanja.

Ovo je razlog zbog kojeg u svakom dugom odnosu, romantičnom ili ne, mora biti svađa i pomirenja. Snaći se u tome nije uvek lako, pre svega zato što niko nema mnogo iskustva u dobrim, temeljnim pomirenjima. Najveći broj ljudi ne želi da povredi nekoga koga voli ili čak ne mogu ni da zamisle sukobe unutar ljubavnog odnosa, dok, istovremeno, previše neizraženog besa počne da se akumulira i na kraju napravi još veći problem. Za pomirenja je, iz istog razloga, važno da ih ne podrazumevamo i da ih, koliko god je to moguće, dovedemo do kraja.

TEMELJI BRAKA

Jedan poznati američki psihoanalitičar piše da je dobar svaki onaj brak u kome “nikad oboje nisu ludi u isto vreme”. Podrazumeva se da će, s vremena na vreme, ili čak često, jedno biti u krizi, uznemireno, potreseno, zabrinuto ili povređeno, ali neće mu nedostajati podrška “životnog saputnika”. Ako im se, međutim, tako nešto desi istovremeno ili, još gore, ako tako nešto izazivaju jedno u drugom, onda se sami temelji ljuljaju, brak može biti prečesto u krizi ili se čak i raspasti.

Temelj braka, kao i funkcionalne porodice uopšte, leži u komunikaciji. Da bi odnos preživeo, neophodna je velika, česta razmena, određena doza otvorenosti i iskrenosti, nemalo takta i mudrosti da se proceni kad, šta i koliko podeliti, odnosno zadržati za sebe. I koliko god se knjiga samopomoći napiše i proda svake godine, suviše je sve složeno da bi iko imao tačnu proporciju za sve sastojke.

Veoma je nezahvalno predviđati bilo šta, a posebno tokove emocija u dalekoj budućnosti. Ali, ako vam je baš važno da to pokušate, moj predlog vam je da sebi postavite nekoliko jednostavnih pitanja. Hoću li kroz deset godina ovu osobu i dalje moći da poštujem? Hoću li želeti da joj budem prijatelj? Da li ću uživati da razgovaram s njom i dok podižemo decu i kad ona budu otišla od nas? I tek ako je odgovor na sva pitanja potvrdan, počnite da mislite o okolnostima i detaljima. A sve i ako je odgovor na sva potvrdan, budite spremni na to da vas silovita osećanja možda varaju i da ćete jednom misliti drugačije.

Zvuči konvencionalno, znam. Pregovori, vrednosti, pomirenja, proporcije… Zapravo, niko ne vidi sve vaše mračne strane tako jasno kao osoba s kojom delite stan nekoliko godina ili decenija. Ako je ta osoba i dalje sa vama i uz vas – ne samo zato što je tako lakše i udobnije, zbog konvencija i strahova – teško da ćete takvu posvećenost i bliskost naći bilo gde u životu. Tada rana zaljubljenost i strasti, koji, po pravilu, nisu rezultat našeg izbora, postaju lična ljubav baš s tom konkretnom osobom, zahvaljujući tome i uprkos tome što jedno o drugom znate sve.

Duga romantična veza mora s vremenom da dobije mnoge karakteristike bliskog prijateljstva, čuvajući pritom doze specifične emocionalnosti i erotičnosti. Kao i sve drugo, ona može da opstane samo ako raste, odnosno ako su oba partnera usmerena na razvoj – bore se za svoj, podržavaju tuđi i osmišljavaju zajednički. Kada to uspe, dobija se odnos bogatiji od najvećeg broja drugih, potencijalno jedinstven i nezamenljiv.

Neki takvi odnosi nose ne samo bogatstvo života, već nas prate do smrti. Podeliti svoje poslednje trenutke s nekim, izraziti ili primiti takvo poverenje, ispratiti nekoga i primiti u sebe nadolazeću hladnoću njegovog tela – tako ljubav pobeđuje čak i smrtnost.

Autor je psiholog