Poznato je, otprilike, kolika je ukupna vrednost medijskog tržišta u Srbiji, ali ostaje tajna koliki je udeo najvećih medija u bilo kojoj oblasti. To je, dakle, ne siva već crna rupa našeg medijskog pluralizma
Odgovor na pitanje iz naslova koje se na isti način postavlja širom sveta pokušao je da da međunarodni tim medijskih stručnjaka MOM (Media Ownership Monitor) u saradnji sa BIRN Srbija. Partneri u ovim istraživanjima su i Reporteri bez granica, kao i GMR (Global Media Registry). Ideja je da se u određenim vremenskim intervalima širom sveta prati stanje medijskog pluralizma u pojedinim zemljama na standardizovan način izraženo kroz indikatore rizika da se taj pluralizam umanji. Teorijska pretpostavka koja stoji iza ovog istraživanja podrazumeva da pluralizam znači ne samo širinu tema, stavova, zajednica, društvenih grupa i pojava kojima se mediji bave (unutrašnji medijski pluralizam), već i različite medije koji tu funkciju obavljaju (eksterni medijski pluralizam). Ukoliko postoji veći broj nepovezanih vlasnika medija, pretpostavka je da će teže doći do pojave medijskih monopola kojima se lakše izvodi manipulacija informacijama.
Pretpostavka je da veća koncentracija vlasništva na medijskom tržištu vodi do manjeg pluralizma. Logično, zar ne?
Zato se na standardizovan način, pažljivo radi “vlasnička forenzika”, prati se medijsko tržište određene zemlje, rad regulatornih tela, politička i državna kontrola, tok i raspodela novca u ovoj oblasti, pa čak i rodna zastupljenost u medijima. Ukratko, kolege iz BIRN-a napravile su ozbiljno istraživanje, čije rezultate je moguće uporediti sa drugim zemljama, u cilju izrade precizne slike o stanju pluralizma medija u Srbiji. Inače, ovom temom se na senzacionalistički način bave one famozne liste “50 naj…”, a koje nedvosmisleno pokazuju hijerarhiju medijske moći u zemlji, baziranu na utisku o trenutnom rasporedu političke i ekonomske moći. Za razliku od tog pristupa, BIRN je pokušao da dođe do svih relevantnih podataka u dostupnim registrima i bazama podataka u zemlji i svetu i da ih nakon kvalitativne i kvantitativne obrade prikaže kroz indikatore u tri nivoa rizika – niski, srednji i visoki. Još jedan nivo koji, nažalost, postoji u našoj zemlji, a najtačnije govori o nivou transparentnosti jeste – nema podataka!
Metodologija rada je podrazumevala da se izaberu reprezentativni i najvažniji mediji u oblastima televizije, radija, onlajn medija i štampe, a zatim prati i otkrije ko su vlasnici, da li su povezani, da li su pod uticajem države, politike, postoji li koncentracija (dakle monopolizacija) kod publike, tržišta, koncentracija u vlasništvu, da li postoje oblici političke kontrole, kako nad medijima tako i nad infrastrukturom.
Rezultate ovog istraživanja za 2023. MOM tim Srbija je objavio na engleskom jeziku krajem prošle godine, a srpsko izdanje će kolege iz BIRN-a predstaviti 1. marta. Da ne bismo “spojlovali” detalje njihovog višemesečnog rada, a radi se o pravom medijskom forenzičkom trileru, dobili smo dozvolu da vam otkrijemo samo neke od dobijenih rezultata. Više detalja možete pronaći na: https://serbia.mom–gmr.org/en/
Zanimljivo je što podatke o vlasništvu možete pratiti i u zemljama u našem okruženju, jer je vlasnička mreža u zemljama Zapadnog Balkana veoma prepletena i time još komplikovanija.
Najkraće rečeno, indikatori rizika za medijski pluralizam u Srbiji nikako nisu ohrabrujući, što je svakako očekivan rezultat. Od 12 indikatora, polovina je “u crvenom” i to upravo oni koji pokazuju da postoji: koncentracija udela medija u publici, koncentracija u vlasništvu u različitim medijskim sektorima, da ne postoji regulacija i zaštita od koncentracije vlasništva, postoji politička kontrola i povezanost naročito u informativnom sektoru, postoji državna kontrola nad medijskim resursima i konačno, postoji ozbiljna neravnopravnost polova u medijskom sektoru.
Srednja žalost (optimistično označena narandžastom bojom) ukazuje na srednji nivo rizika za medijski pluralizam. Tu spada pristojna zakonska zaštita od koncentracije vlasništva, koja se “čudno” primenjuje, transparentnost vlasništva je “pasivna”, odnosno potrebno je istraživanjem doći do relevantnih podataka, a za određene medije podataka jednostavno nije bilo. Primena zakona koji obavezuje medije da podatke o vlasništvu učine transparentnim takođe je “čudna”. Postoji i srednji nivo rizika od političke kontrole nad medijskom infrastrukturom; u celini gledano, priznajem kako je moj lični utisak da je stanje mnogo gore i da je već veoma “crveno”.
Ovde dolazimo do jedinog dobrog pokazatelja u ovom istraživanju, pa bi bio red da mu posvetimo posebnu pažnju. Jedini “zeleni” indikator se tiče neutralnosti na netu. Srbija je prepoznata kao zemlja koja ima zadovoljavajući stepen slobode na internetu jer, kao što znate na primerima različitih autoritarnih režima širom sveta, ograničavanje medijskog pluralizma obično počinje ograničavanjem pristupa sadržajima na Internetu. Ukoliko postoji zračak nade, a to nam potvrđuje i svakodnevna medijska praksa, onlajn mediji imaju veći stepen pluralizma od tradicionalnih medija. Ovaj podatak ne znači da su onlajn mediji objektivniji ili profesionalniji, već samo govori o dostupnosti različitih sadržaja. Lično smatram da i na ovom polju postoje problemi vezani za ograničenja u pristupu određenim medijskim sadržajima koju sprovode oba najveća internet provajdera u Srbiji ucenjujući korisnike. Ova praksa je najevidentnija u oblasti informativnih i sportskih sadržaja.
Na kraju, da pomenem i jedan indikator koji je ostao nedefinisan i simbolično je označen sivom bojom. U toj “sivoj zoni” nalazi se možda srž problema, jer je to indikator koji pokazuje koncentraciju medijske moći kroz udeo na tržištu. Mi zapravo ne znamo koliki market share imaju, recimo, četiri najveća vlasnika privatnih medija. Poznato je, otprilike kolika je ukupna vrednost medijskog tržišta u Srbiji, ali ostaje tajna koliki je udeo najvećih medija u bilo kojoj oblasti. To je, dakle, ne siva već crna rupa našeg medijskog pluralizma, gde se, šire govoreći, javni interes pretvara u novac i postaje privatni.
Ovaj indikator nas suočava sa još jednom činjenicom, a ona se tiče nepostojanja medijskog tržišta koje bi funkcionisalo na ekonomskim principima. Jasno je da te idealne slobode nigde nema, ali se ovde jasno vidi da je poslovanje medija praktično u sivoj zoni. Uz pomoć političkih centara moći, na različite načine možete da finansirate medije, Vlast određuje i raspoređuje dobit a ne gledanost, čitanost ili poverenje publike. Ostaje uverenje da provladini mediji zarađuju lavovski deo novca, a nedostatak pluralizma najbolje možete videti kada obraćanja Vlasti možete pratiti u identičnoj formi na 20 TV kanala, ili kada ujutru vidite desetak identičnih naslovnih strana novina. U takvim okolnostima nemoguća je fer medijska utakmica, a još manje pluralizam medija. Stvara se privid medijskog pluralizma otvaranjem novih medija čija vlasnička struktura i finansiranje ostaju u senci. Koliko tu ima džepova i koliko su duboki, za sada samo možemo da nagađamo. Zato će ovo istraživanje, kao i svaki dobar forenzički krimić, sigurno imati novu sezonu i novo izdanje.
Autor se zahvaljuje MOM timu Srbija i BIRN-u za pomoć pri realizaciji ovog teksta
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
