Centralni otadžbinski stand-up

Aleksandar Vučić je potpuno izvesno najzastupljenija ličnost u televizijskim programima u Srbiji. Bilo da ga podanički dižu u nebesa, idealizuju ili kritikuju, televizije su, uz društvene mreže i novine, apsolutno stvorile kult ličnosti. Satima ga kamere državnih tabloida prate dok obilazi sela i gradove u želji da sanira posledice ozbiljne političke krize, za koju je u najvećoj meri sam odgovoran. U stotinama sati njegovih obraćanja, najčešće u formi monologa, možemo prepoznati elemente svojevrsnog stand-up nastupa. Bilo da solira tokom intervjua, na konferencijama za štampu, partijskim skupovima, u klipovima koje kači na društvene mreže ili tokom režiranih susreta sa “običnim narodom”, on zapravo vodi sopstveni šou. Osim političkog narcisizma, od kojeg boluju sve autoritarne vođe, Vučić možda sve vreme želi da nam prikaže kako je zabavan i duhovit. Ljudi vole duhovite ljude, humor je pouzdan i nepogrešiv znak visoke inteligencije, ali suprotna relacija nažalost ne važi. Upoznali ste sigurno mnogo inteligentnih ali dosadnih i neduhovitih ljudi. Ako ste političar, onda to može biti ozbiljan izvor frustracija, jer ćete verovati da vas ljudi ne vole. Za narcisoidne osobe to je smrtni greh. Zato sam pokušao da, uz pomoć kolega profesionalaca iz stand-up branše, kao TV Manijak analiziram nastupe našeg predsednika.

PORAZ UŽIVO

Prva stavka je izbor materijala i tema. Najčešće su to muško-ženski odnosi, seks, porodica, posao ili stanje u društvu. Dobar autor i izvođač drži se pravila da je prva tema on sam, jer nema komedije ako ne umete da se smejete samom sebi. Toga kod Vučića nema.

Okej, treba vam neko koga zezate, fikus na koji ispaljujete fore. Tu su Ivica sa mobilnim u rukama, Drobnjak kojeg možete da gazite i počnete foru sa “koliko košta, je l’ 100 miliona…”, zatim koalicioni partneri i, konačno, opozicija. Neverovatno je da više od decenije Vučić nije uspeo da smisli foricu o Đilasu i Šolaku, a do sada ih je razapinjao, zatvarao, istraživao, sudio im i nije odmakao od optužbe da su pokrali 600 i nešto miliona. To nikada nije dokazano, nikada niko nije osuđen, čak ni optužen, a Vučić nema pančlajn. Uz sve savetnike i tabloide. Ništa. Ni fore ni suđenja.

Druga kritična tačka svakog stand-up nastupa jeste rad sa publikom (crowd work). Ovaj materijal je možda dobar za mreže, jer se dešava kao u pozorištu, samo tu i tada. Te fore nisu u tekstu, one nastaju u interakciji, u trenutku kada se obraćaš publici. Ovo gledamo prilikom nastupa u mesnim zajednicama i domovima kulture, kad kreću molbe, žalbe i pritužbe. Prema mišljenju eksperata, razgovor sa publikom počinješ kada si nesiguran u tekst koji si spremao, ili on “ne radi” pa kreće vađenje i improvizacija. Znate ono – “Dobro veče Smederevoooo” – samo je problem u tome što mora dalje. Možete da krenete sa provokacijom – “bešte slepci, idu Smederevci, dinar daju banku uzimaju “. Onda biste mogli da date reč ljudima koji od vas nešto traže, samo bi možda moglo da postane neprijatno.

Vučić se sve češće suočava sa noćnom morom svih stand-op izvođača, a to su “hekleri” – oni koji vam dobacuju. Ova ekipa uživa da provocira, oni vas dekoncentrišu, pa je neophodno da mislite i reagujete brzo i duhovito. Ponekad su u stanju da potpuno razvale umetnika, pa morate da procenite da li uopšte da ulazite u dijalog. Tu je situacija slična sa prozivanjem pojedinaca u publici, pa je potrebno da pratite reakcije. Kad neko odreaguje na vašu foru, vi mu kažete: “Gospodine/ gospođo, vidim da razumete o čemu govorim.”

Vučić tokom nastupa uglavnom sedi, ne stoji, time odaje utisak kancelarije, ćate, biroa, šefa Kancelarije za brze odgovore. Pre njega je to bila putujuća komedija u vesićomobilu, ako se sećate. Državni posao seting, samo na točkovima.

Rezultat lošeg stand-up nastupa je tajac – noćna mora svakog umetnika. Vučić, upravo suprotno, insistira na potpunoj tišini i veoma grubo reaguje na svaku reakciju, komentar ili zvuk iz publike. Moglo bi se raditi i sa tim elementom, zvukom telefona iz publike koji ga prekida, možda bi drugačija melodija ringtona bila dobar zvučni rekvizit.

Postoji rečenica koju stand-up umetnik izgovara sekundu pre svog debakla, a ona glasi: “Dajte vi neku temu”. Legenda kaže da se to dešavalo, nijedna fora ne prolazi, to je kapitulacija – poraz uživo.

KOLEKTIVNA DIJAREJA

U spisku tema nabrojao bih: lokalizam – što je vid podilaženja, zatim imitacija kao najniži vid humora, uz etnički humor koji je uvek klizav teren. Vučić ponekad proziva “velike patriote” sa desnice ili levičare-boljševike-plenumaše sa levice. Okliznuo se na temu političke korektnosti kada se prepirao oko visine penzije ili invalidnine, što su do sada uspeli da parodiraju samo montipajtonovci u skeču sa nadmetanjem ko je bio siromašniji u detinjstvu.

Pitanje publike je takođe od suštinskog značaja. Stand-up publika je zapravo visokomotivisana, ona je tu jer želi upravo ovaj vid komunikacije. Vučićeva publika ne želi da bude tu gde je, pa je pitanje da li oni uopšte žele to da slušaju, da li razumeju, na primer, metaforu o prasićima. Predsednik je rekao da će se studentski protesti završiti kad pojedu pečene prasiće. Bilo je to, čini mi se, nakon blokade Autokomande. Par dana kasnije snimio je porodični video sa pečenom prasetinom u kafani u Borči. On zapravo plagira tuđe ideje, ili kako reče neko iz publike: “Ovaj će ti uzeti posao – kao vrhovni komičar.”

Vučić se ne glupira bez razloga, humor je deo našeg mentaliteta, on želi da dopre do tog dela kolektivne svesti. Može se čak primetiti podrugljiva zavist, jer Ivica Dačić to radi spontano, dok Vučić mora da se upinje i ne ide mu.

Pokušao je da bude duhovit i putem društvenih mreža. TikTok – šale u kuhinji, sa porukom ala sam smotan, pravim palačinke, mešam mućkalicu “onako”, do šišanja pred intervju na televiziji Insajder, sa jasnom uvredljivom, a ne komičnom porukom, što se pokazalo tokom razgovora.

Druga grupa tema nosi naziv “Idemo na miting”. Tu se vozi sa Sinišom, pumpa uz narodnjake ili naslepo testira gazirana pića. U nekoliko navrata je pokušao da pravi forice sa sendvičem, ali kao u slučaju pljeskavica, u Mitrovici se miting završio kolektivnom dijarejom.

UVEK IZGLEDAJ IZNERVIRANO

Pošto Vučića gledamo svakoga dana, satima, uzeo sam sebi slobodu da predložim nekoliko saveta, mada ne želim da uzimam posao famoznom izraelskom guruu koji dobija osobine mitskog bića. Rečima Džorža Konstance, jednog od važnih likova iz serije Sajnfeld, serije o ničemu, pokušajte sledeće:

“Uvek izgledaj iznervirano. Tako ljudi misle da si zauzet!”, možda ćeš ih vremenom nasmejati, dodao bih.

“Hodaj brzo, izgledaj zabrinuto” – to će, čini mi se, biti najlakše.

“Nosi sa sobom neke papire, pogledaj u njih povremeno, pa onda oko sebe, kao zamišljen si, pričaj ljudima o svojim problemima pre nego što ti se obrate.” Dodamo li ovde belu kinesku tablu i marker, samo je nebo granica. Uvežbajte da nacrtate neku životinju čiji će oblik moći i drugačije da se protumači.

Za dodatnu inspiraciju predlažem seriju The Office, za našu publiku možda pre američku verziju, zbog nešto zahtevnije vrste humora u britanskoj verziji.

Vrhunska komedija na ovu temu po mom mišljenju je Yes, Prime Minister, serija u kojoj je politički instinkt samoodržanja državne birokratije prikazan duhovito, samoironično i hirurški precizno. Tu bi se savršeno uklopili i njegovi saradnici, od Dačića, preko Drobnjaka, do Ane Brnabić.

Od domaćih autora, svakako bih preporučio Državni posao, jer bez obzira na potrebu da sebe prikaže kao originalnog političara, menadžera ili komičara, Vučić celog života živi na državnim jaslama, u različitim državnim i paradržavnim strukturama. Nažalost, nivo humora koji Vučić u svojim nastupima koristi najviše nalikuje seriji Kursadžije, koja možda najlakše dopire do njegovog biračkog tela. Reci mastilo… Zato njegove nastupe na Pinku, u obliku beskrajnih prenosa gostovanja po Južnobanatskom ili Podunavskom okrugu, prema izveštaju posle Nacionalnog dnevnika gleda oko 15 odsto starije ženske publike.

Na kraju, Vučićevo stand-up oružje zapravo je strah. Mnogo češće i spontanije uživa u izazivanju straha. Kada opisuju kako ih zove veoma rano izjutra ili kasno uveče, praktično na granici mobinga, saradnici govore o tome sa osmehom. U dramskom nastupu koristi pauze, duboko diše, a zatim eksplodira i viče. Cilj je demonstracija moći, a ne potreba da ljude nasmejete, oraspoložite ili da im ulijete nadu. Studenti i građani koji poslednjih meseci protestuju prete da mu oduzmu i tu poslednju temu, jer sve otvorenije pokazuju da se ne boje. Oni ga ignorišu ili mu se smeju, samo ne onako kako bi on želeo.