Besmrtnost “Mona Lize”

...

Nema dileme u vezi s tim koja je najpoznatija, pa i najpopularnija slika na svetu. Milioni ljudi se svake godine slikaju “s njom” u Parizu, predmet je bezbroj umetničkih varijacija i karikatura, verovatno je jedina slika čije su kopije izložene u najprestižnijim muzejima sveta. Istovremeno, ona izaziva ravnodušnost, čuđenje i otpore, budi teorije zavere… Neki ljudi smatraju da je precenjena, da u samom Luvru ima mnogo boljih slika, ili da je dosadna, pa čak i ružna. Nevezano za vrednosne sudove, postoje različite teorije o njenoj istoriji, krađi i mogućem značenju. U čemu je, dakle, ta besmrtnost “Mona Lize” (sviđala se ona svakome od nas ili ne)?

PRAVI, RANI PORTRET

Narudžbina za portret potiče najverovatnije iz 1503. godine, tako da priča seže u daleku istoriju, što je čini nedovoljno pouzdanom – italijanski arhivi, nažalost, nisu ni nalik engleskim – i potencijalno dodatno uzbudljivom. Ni svi likovi u priči nisu nam poznati, niti o njima znamo dovoljno, a o predmetima da i ne govorimo.

Glavni akter jeste poznat svakome, ali za njega je teško poverovati da je ljudsko biće, a kamoli sa sigurnošću tvrditi kakva je osoba bio i zašto je nešto uradio. U trenutku kad počinje rad na ovom portretu, on ima pedeset jednu godinu, što je za ono doba ozbiljna starost. U karijeri dugoj preko trideset pet godina učestvovao je u izradi ili završio petnaest slika (ako i toliko), zato što se bavio botanikom, anatomijom, geologijom, hidrologijom, aeronautikom, bio je vajar, arhitekta, muzičar, izumitelj muzičkih instrumenata, reditelj dvorskih zabava, vojni inžinjer… Za mnoge ljude, on je na vrhu liste osoba koje bi mogle da potiču od vanzemaljaca ili su od njih učile.

Ali početak je 16. veka, a Leonardo je vanbračno dete, pa čak i on praktično živi kao sluga koji slika za novac. Kako ga bije glas da ne završava započeto, novca nema mnogo. Među porudžbinama koje prihvata, jedna dolazi (pretpostavlja se!) od firentinskog trgovca svilom Đokonde (koji pripada familiji Đirardeli), čiji je notar niko drugi do Leonardov otac – da naslika portret njegove dvadesetčetvorogodišnje žene Lize (“Mona” je skraćeno od “Madona”, gospođa).

Za razliku od mnogih drugih, izgleda da Leonardo ovaj portret jeste završio (mada Vazari tvrdi suprotno) i, po svemu sudeći, isporučio. Sad tek počinjemo s misterijama, pošto to nije onaj na koji mislite (i zbog koga ste možda stajali u redu u pariskom muzeju). Naime, u Firencu se 1504. godine doseljava izrazito talentovan mladi slikar, rodom iz Urbina, koji je, budući siroče, odrastao u Peruđinovoj radionici. Naredni vekovi znaće ga po nadimku “Il Divino”, ali Rafael postoje Rafael tako što, poput sunđera, upija najbolje od Leonarda i Mikelanđela (kasnije će i “špijunirati” radove na svodu Sikstinske kapele). Samo jedna od stvari koje je uradio u tom procesu učenja jeste skica “Mona Lize” koju je nacrtao preko Leonardovog ramena. I, već se sigurno dosećate, ta skica se dramatično razlikuje od ove svima poznate slike. Kompozicija je drugačija, ima elemenata koji na njoj nedostaju, a znamo iz naučnih analiza izvedenih u Luvru da ona nijednom nije “sečena” ili preslikavana. Takođe je uočljivo da portret prikazuje ženu mlađu nego što je ona na slici u Parizu.

“Prava” ili “ranija” slika danas se nalazi u Engleskoj i nosi naziv “Isleworth Mona Lisa”. Znamo da je otkrivena početkom dvadesetog veka, ali još nije potvrđeno gde je bila do tada. Sada pripada grupi ljudi koji su je zajednički otkupili od Pulicerove udovice, a vrlo retko ju je moguće videti na izložbama. Naučnici je i dalje analiziraju i debatuju.

POTRAGA ZA SAVRŠENIM SKLADOM

Ali šta je onda ono u Luvru? Za početak, to je priča o umetnikovoj potrazi za savršenom lepotom. Znamo da Leonardo, kud god da se seli, nosi malenu drvenu ploču i svako malo, dok god ga ruka, usled brojnih moždanih udara, ne bude izdala, popravlja verziju “Mona Lize” koja će, po legendi, visiti na zidu njegove spavaće sobe kad bude umirao, 1519. godine (opet, neki tvrde da ju je Fransoa Prvi kupio već godinu dana ranije).

Govorimo o periodu od deset, dvanaest, možda i petnaestak godina. Zašto bi čovek, makar i najraznolikijih interesovanja koja mu ne daju da se posveti samo jednom projektu, radio na slici tako dugo, posebno kad su njene dimenzije tolike da će impresionisti slikati po dve-tri takve na dan? Leonardo koristi najmanju, najfiniju četkicu, kako bi nanosio jedva primetne slojeve boje, dovoljno tanke da može lako da ispravlja i menja i najsitnije detalje. Posmatrajte pažljivo samo kako je naslikao šake ili kosu: deluje kao da će u sledećem trenutku oživeti.

To mu je neophodno zato što, radeći na ovoj slici, izmišlja novi umetnički žanr. Prikazujući oči i usne žene nekog firentinskog trgovca, Leonardo slika njen unutrašnji život. Mi gledamo površinu, ali on nam pokazuje unutrašnjost; gledamo naslikanu kožu, on nam predstavlja portret duše. Bezbrojni dodiri četkicom omogućili su mu da prikaže lice za koje je nemoguće odrediti šta zapravo izražava (sličan umetnički postupak kod Šekspira Grinblat naziva “strategic opacity” – namerno, planirano je nejasno zašto Hamlet odlaže osvetu, Lir deli kraljevstvo, Otelo i Dezdemona ne putuju na Kipar istim brodom, da bi čitalac bio “uvučen” u njihov unutrašnji svet). Što duže gledamo u Mona Lizino lice, manje nam je jasno šta ta žena oseća i misli; što nam je manje jasno, teže nam je prestanemo da je gledamo i da se pitamo – hoće li se nasmejati, hoće li zaplakati, je li ovaj jedva vidljivi osmeh zavodljiv, pati li ona zbog gubitka nekoga ili nečega važnog… Baš sve može da bude i baš ništa ne mora da znači.

Ima, naravno, i više od toga. “Mona Liza” je Leonardov pokušaj da postigne apsolutnu suptilnost. “Zavirite u svaki kutak” i nigde nećete naći nijedan grubi izraz, nijednu preoštru liniju ili disharmonija boja. Nigde u prirodi ne postoji takva rafiniranost, a pitanje je da li postoji u umetnosti, pa čak i u mašti.

Što se samih boja tiče, s njima imamo nekoliko problema. Na slici koja nam je svima poznata one su savršeno uklopljene, sve je u gotovo pastelnim tonovima, u blagim prelivima i često s teško primetnim granicama među bezbrojnim nijansama plave, zelene i braon. Pejzaž u pozadini predstavlja najbolji primer Leonardovog majstorstva u dočaravanju nekakve blage izmaglice, ili retkog dima, što svaki pojedinačni element čini spojenim sa ostatkom, kao da je više u pitanju san nego prikaz pejzaža. Međutim, moramo biti oprezni sa svim utiscima i zaključcima. Prošlo je više od pet stotina godina, i čak ni najveći stručnjaci ne mogu sa sigurnošću utvrditi koliko se boje koje danas opažamo razlikuju od onih koje je nekada video sam autor.

Da je Leonardo genijalan slikar mora biti jasno svakome ko je posmatrao savršene proporcije na tako složenoj kompoziciji kao što je “Tajna večera”. Ni “geometrija” ovog portreta nije ništa manje zadivljujuća. S jedne strane, elementi njenog lica i torza su u proporcijama koje odgovaraju zlatnom preseku, a, s druge, perspektive su izuzetno složene – jedna “uokviruje” njene laktove s tačkom iznad temena, druga se odnosi na to što je desno rame postavljeno “dublje” od levog, treća na čuvenu pozadinu. Kompjuterske ilustracije i jednog i drugog lako je naći na internetu, ali je teško razumeti kako ih je ljudska ruka naslikala bez pomoći bilo kakvih uređaja.

MUZEJ ZBOG JEDNE SLIKE

Tokom vekova pojavile su se najrazličitije teorije o tome ko je zapravo na slici. U njoj je otkrivena neobična sličnost s crtežom za koji se misli da je autoportret, smatralo se da je to zapravo Leonardov omiljeni učenik, kome je slika zaveštana i za koga neki veruju da mu je bio tajni ljubavnik, izlistane su brojne plemkinje koje su možda pozirale baš za ovu sliku. Gotovo je izvesno da nikad nećemo znati tačan odgovor.

Vremenski bliže nama, početkom 20. veka (1911), “Mona Liza” nestaje i policiji su potrebne skoro tri godine da otkrije lopova i vrati sliku. Zanimljivo je da je lopov želeo da vrati sliku u Italiju, kao čin patriotizma, ali nije poneo druge dve Leonardove slike ili remek-dela Rafaela, Karavađa i bezbrojnih drugih italijanskih slikara. Takođe, sumnjičavi su tvrdili i da je vraćena druga verzija i da je tek krađa učinila sliku slavnom u celom svetu.

Detalj koji tu slavu odlično ilustruje jeste činjenica da tako veličanstven muzej kao što je madridski Prado u stalnoj postavci ima jednu kopiju “Mona Lize”, koju je najverovatnije slikao neki od učenika paralelno s Leonardom (i Rafaelom?), a ne sećam da sam ikada video kopiju neke slike izloženu u muzeju. Ta je slika, pride, toliko loša (poput one u centralnom muzeju u Oslu, koja je verovatno nastala oko sto pedeset godina kasnije), da dodatno ističe svu suptilnost i kompleksnost originala.

Leonardo navodno umire na rukama francuskog kralja, u dvorcu koji mu je bio stavio na raspolaganje, i biva sahranjen kao, kako bismo mi to danas rekli, francuski državljanin. “Mona Liza” iz Luvra može da posluži kao podstrek praktično svima: ako je nedostižnom geniju najbolja slika ona poslednja, ona na kojoj je radio i u starosti, niko nema pravo na izgovore i odustajanje.

“Njegova lična Mona Liza”, od koje se nikad nije odvojio, po testamentu pripada jednom od učenika i kralj mora da je otkupi. Mada ju je inicijalno želeo za sebe, oko nje i zbog nje osniva danas najčuveniji umetnički muzej na svetu. To nije potpuno pravedno prema bezbrojnim remek-delima kojih je Luvr pun, ali nema dileme šta mu je istorijski prva i dan-danas centralna tačka.

A sve to zbog opsesije jednog genija vizuelnim portretom nečijeg unutrašnjeg sveta i (verovatno nenamernim) osnivanjem žanra psihološkog prikaza, kako u slikarstvu tako možda i u svim ostalim oblicima umetnosti.

Autor je psiholog

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!