Mislim da bi neprihvatanje ulaska u institucije u kombinaciji sa različitim vidovima građanske neposlušnosti i konstantnim pritiskom na sve relevantne međunarodne faktore da ne priznaju rezultate izbora i uskrate partnerstvo i podršku autokratskom režimu, jedino moglo dati rezultat
Kada me je prof. Tanasije Marinković početkom novembra prošle godine pitao da li sam zainteresovan da budem u grupi pravnika, nestranačkih ličnosti, koji će ući u prošireni sastav RIK-a i GIK-a za izbore 17. decembra, ispred liste “Srbija protiv nasilja”, nisam previše oklevao. Pre svega jer sam smatrao da možemo da doprinesemo umanjenu zloupotreba koje deceniju unazad prate izborne procese, a da se kroz ranjene institucije možemo izboriti, bar protiv onih najeklatantnijih manipulacija vladajuće stranke. Priznajem, bio sam naivan.
Osim dobre škole i naučenih lekcija iz oblasti izbornog prava, ovo iskustvo pružilo mi je mogućnost da spoznam razmere mahinacija i sveopšteg bezakonja u koje je izborni proces u Srbiji pretvorila Srpska napredna stranka.
Od standardnih “bugarskih vozova”, slikanja lične karte, paralelnih biračkih spiskova, ucenjivanja i pritisaka, došli smo do još ozbiljnijih (kao da prethodno navedeno nije dovoljno) saznanja i dokaza o teškim manipulacijama sa biračkim spiskovima i “uveženim” glasačima na lokalnim izborima.
Ceo dan su našem pravnom timu stizali pozivi i prijave nepravilnosti iz čitave Srbije, a u jednom trenutku sam se, zajedno sa kolegama Petrovićem i Dragašom iz RIK-a obreo i u Beogradskoj areni, kada smo dobili informaciju da je tamo postavljen “sabirni centar” za glasače iz BiH. Šta smo tamo zatekli, već je svima poznato, ali je zanimljivo da ni RIK ni tužilaštvo nisu našli za shodno da tim povodom reaguju na konkretan način. Upravo suprotno, sve su učinili da se ta priča zataška.
Nakon održanih izbora, moje kolege i ja smo u Gradskoj izbornoj komisiji proveravali preko 2.000 poziva za glasanje, prijavljenih fantomskih birača za lokalne izbore u Beogradu i došli do saznanja da je čak 30 odsto ovih ljudi “glasalo” na izborima. Dokazi sa terena govorili su o lokalnim migracijama i višemesečnom fabrikovanju biračkih spiskova za lokalne izbore u smislu prebacivanja prebivališta sa opština gde se lokalni izbori ne održavaju na one gde su izbori održani u decembru (primer: Čačak – Kraljevo).
Sve u svemu, izborni proces je do te mere kompromitovan i delegitimizovan, da je razmere izbornih manipulacija nemoguće utvrditi, a samim tim – i njihov uticaj na raspored mandata i strukturu sastava lokalnih parlamenata. Jedini logičan i prihvatljiv ishod u takvoj situaciji, bio bi poništavanje izbora, uz održavanje novih i uz prethodno ispunjenje bazičnih uslova glede sređivanja biračkih spiskova, minimuma medijske zastupljenosti opozicije na nacionalnim frekvencijama, kao i međunarodno posredovanje kao garant ispunjenja ovih uslova.
Razumem one koji zagovaraju tezu da opozicija treba da “uzme” svoje mandate jer ih je zaslužila. Pokušaću zato da uz puno uvažavanje ove ideje objasnim svoj stav, koji sam izneo i ljudima iz opozicionih stranaka koji su me za mišljenje pitali.
Opozicija je, naime, opravdano odlučila da rezultate izbora ne prizna i traži njihovo poništavanje i ponavljanje na svim nivoima. Imajući ovo u vidu, može se izvesti zaključak da je i sastav institucija, određen na ovakvim izborima nelegitiman i da ne odražava stvarnu volju birača, kako u republičkom, tako i u lokalnim skupštinama, u kojima su izbori održani. U takvim okolnostima, smatram, ulazak i nastavak borbe kroz ove institucije, doveo bi do njihove prećutne legitimizacije i konvalidacije izborne prevare, a to, siguran sam, nije namera nikome sa liste SPN.
Puko neprihvatanje mandata, sa druge strane, uz pasivan stav i borbu “iz senke”, nanelo bi još veću štetu, sličnu onoj koju je doneo bojkot izbora iz 2020. godine i oduzeo opoziciji i ono malo vidljivosti koju je do sada dobijala na nacionalnim frekvencijama. Zato mislim da bi neprihvatanje ulaska u institucije u kombinaciji sa različitim vidovima građanske neposlušnosti i konstantnim pritiskom na sve relevantne međunarodne faktore da ne priznaju rezultate izbora i uskrate partnerstvo i podršku autokratskom režimu, jedino moglo dati rezultat.
Za početak, predložio sam da opozicioni političari uđu u zgrade skupština, a da narod pozovu ispred njih i da zajedno ne dozvole održavanje konstitutivnih sednica republičkog i lokalnih parlamenata. To bi prvo trebalo uraditi sa sednicom u opštini Ljig, zakazanom za 19.januar, gde je osim predizbornog i izbornog, SNS do vlasti morao i postizbornim inžinjeringom, “ubedivši” opozicionog poslanika da im priđe.
Da zaključim, ukoliko ovo prođe, a nacionalni i lokalni parlamenti se konstituišu i opozicija svoju borbu nastavi u ovako sastavljenim institucijama, šta je sledeće ? Šta nas čeka već za naredne lokalne izbore za par meseci?
Izbori koji se održavaju na ovaj način – nisu izbori. Birački spiskovi čiji je sastav i struktura apsolutna nepoznanica, uz sve probleme koji postoje čitavu deceniju, a odnose se na pritiske na birače i medijske uslove, dovode do toga da izbore imamo samo na papiru, sa unapred određenim pobednikom koji u procenat zna koliko će glasova dobiti u kojoj mesnoj zajednici i koliko gde treba da “pretoči”, kako bi vlast zadržao u svakoj od njih. Ako to i ovaj put prođe, to će nas iz autokratije, ovoga puta nesumnjivo odvesti u faktičku diktaturu. Jer u diktaturi vlada princip nesmenljivosti, a u tome da li se izbori ne održavaju ili se održavaju sa unapred poznatim pobednikom, suštinske razlike nema.
Autor je advokat
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
