Zvižduk u osam

Đorđe Marjanović je legenda jugoslovenske zabavne muzike. Šezdesetih i sedamdesetih ludeli smo za njim koliko i, na primer, za Bitlsima. Bio je najpopularniji pevač SSSR, a izračunato je da je dva puta obišao Zemljinu kuglu. Svuda je bio ambasador države, nešto kao što je sada Đoković. Pre dva meseca proslavio je 89. rođendan. Živi mirno, penzionerski, kako je sam izjavio.

Ovih dana mediji pišu o njemu, iako on nije ni prstom mrdnuo da se to desi. Naime, u Kučevu, njegovom rodnom mestu, promenjeno je ime Centra za kulturu: zvao se „Veljko Dugošević“, a sad se zove „Dragan Kecman“. Problem je nastao zato što je Centar mogao da se nazove i „Đorđe Marjanović“.

Medijima je o promeni imena kučevskog kulturnog centra javio Marko Marjanović, Đorđev sin, uz komentar da Kučevo odbija da nazove kulturni centar po svom sugrađaninu koji ga je proslavio ne zato što ima nešto protiv Đorđa, nego zato što im ne odgovara – on, Marko. Konkretno, ne odgovaraju mu njegova politička uverenja protivna vlasti. Marko smatra da Kučevo odbacuje Đorđa zbog njega.

Istini za volju, ovog puta ime Đorđa Marjanovića nije ni predloženo za ime kulturnog centra. Zašto kažem „ovog puta“, pa zato što se kučevski kulturni centar od 2003. do 2005. godine zvao „Đorđe Marjanović“. Bilo je to ovako: Centar se prvo zvao „Veljko Dugošević“, po tamošnjem narodnom heroju. Onda se pomenute tri godine zvao „Đorđe Marjanović“, sve dok SUBNOR nije inicirao da se Centru vrati staro ime. Marko Marjanović je objasnio medijima da ih je tadašnji predsednik Izvršnog odbora opštine Kučevo odbio, ali da ga je „kasnije neligitimno sazvana skupština usvojila. Zbog toga je ta zabuna oko imena. Ostao je status kvo, ništa nije rešeno.“ Na internetu postoji sajt kulturnog centra Kučeva na kome piše da se zove „Veljko Dugošević“, pa ne izgleda kao da ništa nije rešeno.

Prošlonedeljnu promenu naziva inicirao je Zlatan Zabukovec, v.d. direktora Centra. Objasnio je da je Dragan Kecman poznati slikar, a na pitanje zašto nije predložio ime Đorđa Marjanovića, podsetio je da je to „subjektivno mišljenje. Ja mislim da je Kecman zaslužniji, i nećemo o tome da raspravljamo.“

Dakle: razumljivo je i ljudski zašto Marko Marjanović tvrdi da je Centar trebalo nazvati po njegovom ocu. Nije neverovatno ni da bi se s njim složili i mnogi Kučevljani, kao i da bi se ispostavilo da za Đorđa Marjanovića svi znaju, a za Dragana Kecmana malo ko. Složili bi se i sa Markovom optužbom da je današnja vlast potpuno zaboravila i Đorđa i druge umetnike njegovog kalibra. Ali bi trebalo da se slože i sa činjenicom da, kao što na primer žiri ima pravo da odabere film koji niko ne bi ni pogledao, tako isto i kučevski parlament ima pravo da digne ruku za predlog koji je podoban. Ovi koji imaju drugačiji ukus, sad mogu samo da se bune.

Naravno, mogli su da urade i ono što je jedino trebalo: da oni predlože novo ime. Znam da bi pored vladajuće većine imali male šanse za pobedu, ali bi se vrlo moguće probudila javnost u Kučevu pa bi zajedničkim snagama možda i uspeli. Ali nisu. Zato cela ova priča liči na slične post festum akcije, na primer na onu povodom Spomenika Stefanu Nemanji.

Marko Marjanović kaže da njegov otac ništa ne traži, pa tako ni da njegovo ime bude na zgradi kulturnog centra. I to je sasvim sigurno tačno. Đorđe je sebi svoje ime ostvario, i ono će trajati i kad međustranačke netrpeljivosti, ove koje ga sad ni krivog ni dužnog povlače po medijima, nestanu.