Zona sumraka

Ako se o stanju duha i karakteristikama trenutka u južnoslovenskoj državi može suditi po glasovima neizbežnih, onih što se sa govornica i pomoću glasogovornika čuju i kad svi drugi to ne žele, onda se bez ustezanja može reći da je ovde i danas definitivno – vreme uživanja.

Veoma bi teško neko mogao da nađe drugi prostor na kojem se može, kao bujica izlivenih strasti, izgovoriti ono što se danas i ovde može. Na nekom drugom mestu u svetu takva količina takve vrste slobode bila bi pripisana najnižim porivima čiji su izvori u zoni sumraka uma, pa bi samim tim užitak bio neosnovan.

Može li se, na primer, poreći uživanje u činu da neko javno i sa zvaničnog mesta može neometano da opiše ličnu sreću što nema ženu ni Srpkinju ni Jevrejku? Ili da iznese na videlo dana nešto sasvim slično tome samo malo drugačije: da su Srbe unesrećili Jevreji kakav je bio Moša Pijade, ali i jedan od sadašnjih poslanika srpskog parlamenta (dakako iz opozicije) kome ne smeta jevrejsko poreklo i čiji će se učinak uništenja, valjda, tek kasnije pokazati?

Postoji li drugo mesto na svetu gde se bez ustezanja može napasti čovek zato što je druge nacije, ceo narod optužiti za genocidne gene ili primitivne osvajače tuđih prostora, a da se pri tom ne mora navući kukuljica Kju-klus-klana da bi se sakrilo lice grešnika. Ovde, međutim, uopšte nije reč o grešniku, već o uživaocu slobode u vremenu velikih – drugde potisnutih – uživanja.

Da li se igde video parlamenat u zasedanju gde se govornik inspiriše strašnom ideologijom Trećeg rajha ili pojavi u velikoj kapiji Parlamenta ukvireni uživalac smrti, ubijanja, istrebljenja ljudi do poslednje kapi krvi – ako nije njegova?

Mogu li se poreći uživanja koja ljudsko biće oseća, ma koliko ih nerazumno zatomljivalo, dok javno izgovara velike laži, i omamljenost koja nastaje kad, na ovaj ili onaj način, to postane jedina istina. Vrhunac se dostiže kad se na toj podlozi strasno gradi, kamen po kamen, velika kula obmana koja svetli i u mraku (naročito u njemu) kao upozorenje onima koji bi mogli da posumnjaju u njenu utemeljenost.

Šta tek reći o zadovoljstvima koja obuzimaju onoga koji o drugome sme da govori – bez ikakvih posledica pravne „dogme“ – sve ono najgore što o njemu misli; da ga nazove ubicom, manijakom, bitangom, prevarantom, lažovom (!), fašistom, prodanom dušom, teroristom, ili da mačo-menu podari žensko ime!

Uživanje je potpuno kad se još tome doda neslućena sladostrast koju izaziva crtanje novih mapa i kreiranje novih istorijskih „činjenica“ koje odjednom mogu da iznenade i sopstvenog tvorca kad kao munja sevnu i osvetle sklad između prošlog vremena kraljevskih moći, sadašnjeg vremena ličnog užitka i budućnosti u kojoj su ispunjeni najtajniji snovi.

Ukoliko reči i snovi ipak nisu dovoljni za potpuni, omamljujući trans, mogu se bez teškoća dopuniti blaženstvom duše. Može se, na primer, nevernik bez ikakvog pokajanja zakloniti iza neke svešteničke reči (ne mareći da li je i božja) i, tako blagosiljan, javno se pohvaliti da je bio kukavica i karijerista i da je nevernicima služio ne samo iz straha već i zbog ostvarenja ličnih ciljeva, zbog postizanja lične sreće u blagostanju punih džepova, sjaju otmenih prebivališta i u sigurnosti karijere i bez napornog rada i bez mnogo znanja.

Lišen tih balasta, ako je još (ovoga puta od Boga) po rođenju ostao neobdaren velikim umom i talentom, u ovom vremenu uživanja može se vinuti do samog vrha ovozemaljske oligarhijske lestvice i odatle se mesijanski obraćati stadu uživalaca iste droge – da ga sledi…

Nije li toliko uživanja – mada ih ima još – dovoljno za jedan, uglavnom, kratak ljudski vek i može li se poreći da je ovo vreme kao stvoreno za takva ostvarenja?

Ko to danas i ovde ne vidi, ko tako neće, ko ima drukčija merila života i sreće, definitivno je na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme i sasvim je izvesno da uopšte ne uživa, što se, uostalom, nikog drugog i ne tiče.