Zippo

Od svih načina da se upali vatra, najlepši je upaljač Zippo. Ako su kremen i benzin kvalitetni, a upaljač čist, dovoljno je četvrt kruga točkićem: izleteće iskra koja je „u kremen očajala“ čuće se mala – ali ubedljiva – eksplozija i zaplamsaće vesela vatrica koju vetar ne gasi tek tako. Kad se vatra upotrebi – za paljenje cigarete, komšijine kuće ili fitilja za eksploziv – proces se završava trijumfalnim „klap“, kad se poklopac zatvori. Ta tri zvuka: „klik“, kad ga otvorite; „kre-paf“, kad ga kresnete i „klap“, kad ga zatvorite moraju da privuku pažnju svakog vlasnika Zippo upaljača u okolini. Oni su sekta, nešto slično nekadašnjoj sekti vlasnika „Spačeka“ (Citroen 2CV; skoro izumrla vrsta francuskog automobila): ne pozdravljaju se još, ali se gledaju sa razumevanjem koje prevazilazi filozofske političke, verske i nacionalne razlike.

Ljudska vrsta ima taj problem s vatrom od samog početka: setite se samo onih štapića koje vrtite između ruku, špic im je u drugom, suvom komadu drveta, a suva trava složena je okolo u uzaludnoj nadi da će uhvatiti plamen od trenja; pa onih nesrećnih ocila, kamenja i truda (vrsta suve pečurke za koju tvrde da će od iskre primiti vatru); pa lupe i sunčevog zraka za koji fizika garantuje da mora da upali vatru. Sve smo to kao deca probali; možda je nekome i uspelo. Modernija sredstva ili su neophodna, kao naše šibice koje skaču u oči, jevtini plinski upaljači koje ne rade i od kojih je jedina korist kad izvadimo kremen iz njih i stavimo u Zippo, skupi plinski upaljači koji padnu u more i ne vrede više ništa, oni električni koji isto tako ne rade; ili su preterana, kao bacač plamena i napalm. Kad dobro razmislimo, jedino zaista efikasno i primereno sredstvo da se zapali obična vatra jeste staromodni benzinski upaljač, a među njima je najbolji Zippo. Istini i ukusima za volju, stari austrijski benzinski upaljači – oni cilindrični, što ih lovci i seljaci tako vole – veoma su dobri i rade radnju; međutim, složene su konstrukcije i brže se pokvare, jer im fitilj propada.

Upaljač Zippo stvoren je 1932. godine kao uzor jednostavnosti, efikasnosti i dobrog dizajna. To je plehana kutijica sa poklopcem na šarci u kojoj je smešten prost mehanizam: rezervoar sa vatom iz koga izlazi fitilj, vetrobran i točkić za kresanje. Tokom ovih šezdeset godina pretrpeo je manja poboljšanja: šarke su 1936. smeštene unutar kutije, a lepo su bile spolja (lakše za popravku); iste godine prešlo se na izvlačenje kutije umesto dotadašnjeg varenja dna; 1937. poklopac je zaobljen u današnji oblik, a negde pedesetih godina unutrašnji mehanizam počinje da se proizvodi od nerđajućeg čelika. Dve glavne prednosti upaljača Zippo ugrađene su u njega od početka: fitilj od azbestnih vlakana koji je večit (ako se pazi) i držač kremena od specijalne legure koja se nikada ne deformiše. Sa inženjerske tačke gledišta, Zippo ima samo jednu manu: šarku poklopca (ništa nije savršeno, kao što je poznato). Naime, šarka je utvrđena za poklopac i kutiju po jednom tačkom električnog vara koji hoće da popusti; u tom slučaju fabrika (kao i za sve drugo) daje večitu garanciju. Pošto je Bradford, Pensilvanija, veoma daleko, ovde je razvijena sjajna tehnologija za otklanjanje tog kvara (obratiti se autoru). Drugi problem sa šarkom je osovina koja je mekša od ostalog materijala i istanji se vremenom, pa poklopac počne da se klima (rešava se na isti način).

Postoje dva osnovna oblika upaljača Zippo – obični i „damski“ – i bezbroj spoljnih ukrasa i finiša. Materijal za kutiju u principu je mesing – ako SAD nisu u većem ratu: onda je, kao od 1943. do 1945. i od 1951. do 1953. (Koreja) čelični lim, jer im mesing treba za čaure. Ratni upaljači su dragocena retkost i spolja su presvučeni pečenim (mat) nitrolakom. Prvi zlatni (14 karata) Zippo upaljači pojavili su se još 1939, od 1946. do 1951. bili su od legure nikla i srebra, da bi se kasnije pojavile i verzije sa zlatom i srebrom punjenim gravirima (1955), od solidnog zlata ponovo (1960) i od solidnog srebra (oko 1975). Spoljni finiš ima nebrojeno mnogo obloga, sličica i aplikacija. Uostalom, svako ko naruči 50 ili više komada od fabrike ima značajan popust pri graviranju bilo čega na svaki od tih upaljača, a kad su količine veće, to ide i besplatno. Oružane snage SAD su po tradiciji glavni naručilac na veliko i jedva da ima jedinice koja nema svoj upaljač sa amblemom i tekstom. Jedan od najlepših, i ređih primeraka, jeste čuveni „sajgonski MACV“ upaljač koji je akreditovanim novinarima delila Služba za informisanje Komande za vojnu pomoć u Vijetnamu: na jednoj strani imao je kartu Indokine, a 17. paralela (DMZ, ili granica Severa i Juga) išla je linijom na kojoj se spajaju poklopac i kutija – dole zeleno, gore crveno. Inače, dno upaljača ima oznake (crtice) koje ne označavaju „snagu vetra u Boforima“ , kao što deca u Beogradu misle, već godinu proizvodnje .

Najnovija popularnost upaljača Zippo u našim krajevima najverovatnije ima antropološku, a ne modnu ili političku podlogu. Naime, sredinom šezdesetih, kad je vaš izveštač počinjao da puši, trafike u Beogradu bile su pune originalnih Zippo upaljača po jevtinim cenama; kupovali su ih samo seljaci, pecaroši i lovci, jer je njima smetao vetar. Danas te upaljače koriste svi: dečaci, devojčice, otmene dame, plaćenici, takstisti, oficiri, dobrovoljci, mirotvorci, salonski fašisti i salonski komunisti. Problem je u regresiji: pošto se vraćamo unazad, naša arhetipska kolektivna svest strepi od pećinskih dana upamćenih u genima vrste. Vatra – osnova opstanka – uskoro će se čuvati u podrumima kao božanstvo: ako se ugasi, ode pleme… A šta ima bolje za očuvanje vatre na ognjištu (mesto gde se vatra loži, da ne bude zabune) od upaljača Zippo?

Zato kupujte benzin za čišćenje u farbarskim radnjama (i pazite da vam ne podvale i daju neku terpentinsku smešu kao meni), ne bacajte plinske upaljače dok ne izvadire kremen i učite se da pravite lukove i strele od priručnog materijala. Čeka nas kameno doba, ali imamo Zipo upaljače.