Zepter

Ako ste dokoni, ako vas ništa ne muči (ni GSP, ni TV-parlament, ni deca, ni tašta, ni direktor, ni supružnik, ako vam Hag ne znači ništa drugo sem vlastite imenice na tri slova) – pretplatite se na Zepter suđe. Vaš će život, tako, neočekivano krenuti brzacima i biće pun iznenađenja i uzbuđenja i vaše će srce ponovo udarati ritmom kao kada ste iščekivali nekada davno neko sudbonosno „Da“.

Osobito je povoljno za one koji su prilično udaljeni od iste firme, pošto će se time mogućnosti za peripetije i neočekivane obrte, za uzbuđenja, umnožiti geometrijskom progresijom. Vaš život tako više neće biti pasivan, postaćete protagonista i glavni lik uzbudljive drame sa mnogo likova.

Prvi lik sa kojim ćete biti u kontaktu jeste Zepterov posrednik koji će vas lako ubediti u sva preimućstva Zepter suđa rekavši vam pravu reč: „Praunučad“. Kako smo svi zaljubljeni u sebe i još više u svoje potomstvo, vaše će srce snažno obasjati radost da kupujete nešto čime će se koristiti i vaša praunučad. Jer, najskorija realnost lako vas je uverila da ni kuće, ni oblakoderi, ni mostovi, ni plakari, ni frižideri, nekmoli ljudi, ne mogu odoleti sjajnom oružju, ali Zepter suđe to može. U to su nas uverili i neki povratnici sa ratišta.

Stoga, kada se već zakačite za „korist praunučadi“, vi ste sa prvim licem iz drame Zepter završili kontakt. Onda stupaju na scenu vaši ukućani: smrknuta deca kojoj je ukinut džeparac, vaš suprug koji je prešao na zavijanje cigareta i vaši starci u kući, kojima je ukinuto voće i jogurt, tj. doručak i večera. Tu drama počinje da raste, osobito pri kraju meseca, a replike učesnika drame postaju sve jezgrovitije: „Jeb’o te Zepter“ i slično.

U trećem činu ponosno mašete uplatnicama pred nosevima svojih ukućana, koji smrknuto zure u pasulj bez mesa, i trijumfalno prebrojavate svih osamnaest priznanica. Pocupkujete i pevušite: „Izdržali smo! Izdržali smo!“

U međuvremenu (u međučinu) vaši su starci umrli od gripe, ali ste ih vi, jedno pa drugo, utešili da ćete im na zadušnice odneti posne sarme na grob u Zepter šerpi. Utešeni tako velikim obećanjem oni su izdahnuli lako, bez mnogo troškova.

Četvrti čin postaje prava monodrama, pošto su ostale ličnosti sa one strane telefonske žice. Monodrama počinje kada vam poštar preda pismo od pravne službe iste firme. Vi morate čitati pismo naglas kako biste sami sebe uverili da to što piše zaista piše. Pravna služba vas obaveštava da „pošto niste izmirili dug“, to morate učiniti najkasnije u sledeća tri meseca, a cifra koju navodno dugujete premašuje za dvadeset procenata ukupnu ugovorenu cenu. Sada se vi dražesno bečite, srdašce počne da vam lupa kao kada ste bili prvi put zaljubljeni i počinje vaš maraton u telefonskom kontaktu. Prvo dobijete centralu, pa odslušate sedam-osam puta elektronsku muziku, koja vam padne ko melem na ranu, jer inače nemate baš često priliku da u njoj uživate, dok vas centrala ne spoji sa službom. To što vam sve vreme oči kolutaju oponašajući ritam brojila na telefonskom aparatu – samo još više učvršćuje dramsku tenziju, a vaš život učini zanimljivijim. Kažu vam da odmah pošaljete fotokopiju ugovora (u vreme kompjutera oni nemaju fotokopiju!) i vi trčite u fotokopirnicu, pa na poštu.

Peti čin se događa dve nedelje kasnije, kada vi opet sebe uveseljavate elektronskom muzikom sa Zapeterove centrale bar jedno četiri puta dok ne čujete sa one strane da je „sa vama sve u redu“ i da će vam suđe, najzad, biti poslato. I to bi bio kraj, ali zepter nije mačji kašalj i on se istinski brine da vaša drama još potraje. Posle dve nedelje opet slušate elektronsku muziku nekoliko puta, a onda vam saopšte da je vaše suđe poslato u vašu republiku na dalju distribuciju. Sva je sreća što ova država ima samo dve republike, pa bar tu ne može biti zabune. Ljubazno vam, zatim, daju broj republičkog posrednika koji je od sada dušebrižnik za vađe suđe. Ali, republički posrednik nije u firmi. Nije ni kod kuće. Otišao je da kombijem lično uručuje suđe onima sa spiska. Od muža dotične doznate da niste na spisku i još dobijete „utehu“ da ko zna gde je vaše suđe zalutalo.

Tu drama dospe u kulminativnu tačku. Zapenjeni, ponovo slušate nekoliko puta veselu elektronsku muziku sa Zepterove centrale i kada počnete u isto vreme i da pištite, i da zviždite, i da grokćete – oni se smiluju da će vas brzo telefonom obavestiti gde je vaše suđe. Pijete neki sedativ, umivate se hladnom vodom i zurite u telefon. Najzad, vest: Na lageru nema više jednog od lonaca iz vašeg kompleta, a preostalo suđe preuzela je posrednica (iz prve republike) koja će ga lično uručiti (kada dođe na godišnji odmor u Herceg-Novi). Samo da mi ne donesu na zadušnice posne sarme u jednoj od Zepter šerpi!

Jer, mora se priznati: ipak je bolji Zepter nego grob!