Za ženske oči

Povodom Međunarodnog dana jednakih zarada, mediji su objavili da platni jaz između muškaraca i žena u Srbiji iznosi u proseku od 11 do 16 odsto u korist muškaraca. To je pročitala moja bliska drugarica i, ćaskajući sa mužem, izjavila da će, ako je ne bude mrzelo, probati da sazna da li ta razlika postoji i u firmi u kojoj zajedno rade. „Blago tebi kad nemaš pametnija posla! Što je tebi to važno? Udata si, ja zarađujem za oboje, šta ćeš više od toga?“ Pokušala je da mu objasni, prekinuo ju je: „Šta ti je, šta se uzbuđuješ, koliko znam nisi u PMS-u? Da te ne drma klimakterijum? Slušaj, hajde da ja tebe lepo odvedem na picu, sve ćeš da zaboraviš!“ Ona nije ništa rekla, spakovala se i otišla kod sestre.

Ovo je istinita priča, iako je tipizirana i šablonska pa deluje kao da nije. Desila se usred Beograda, skoro sto godina nakon što je u Ljubljani osnovana Alijansa feminističkih država u državi Srba, Hrvata i Slovenaca. Cilj njenih članica bila je jednakost između muškaraca i žena.

U to vreme, zakon koji se u Kraljevini SHS odnosio na Srbiju izjednačavao je žene sa „maloletnicama, mentalno poremećenim i sumanutim raspikućama i propalicama“, što nije loše imati na umu kad se priča o uslovima u kojima su žene izvojevale pravo glasa i u kojima su se borile za punu poslovnu sposobnost za sve žene, ravnopravnost muža i žene u braku, izjednačavanje žena i muškaraca u naslednom pravu, slobodno raspolaganje vlastitom imovinom… Uspele su da 1929. godine Kraljevina uspostavi formalno-pravnu jednakost među polovima. Vlada Cvetković–Maček je uoči Drugog svetskog rata zabranila rad pojedinih ženskih udruženja i zaustavila svaku priču o pravu glasa. Tokom rata, 1942. godine osnovan je Antifašistički front žena. U avgustu 1945. Komunistička partija dozvolila je ženama da glasaju, da bi 1953. godine ukinula njihov Antifašistički front kako bi bolje i lakše kontrolisala „žensko pitanje“.

Što se tiče zakona sadašnje Srbije, pravo glasa imaju građani oba pola ako su punoletni, ali im to ne garantuje da će njihov glas biti i uvažen, pa bi se moglo reći da im i ne treba. Džaba je bila sva ona borba feministkinja pre sto godina. Kao što je džaba i to što sad imamo gotovo 40 odsto žena u Narodnoj skupštini i na istaknutim političkim funkcijama kad zbog toga nikome ovde nije bolje, pa ni samim ženama.

Iz svakodnevne prakse se zna da žene u Srbiji primaju manje plate od svojih muških kolega na istim pozicijama. Da je to i zvanično tačno, izjavila je ministarka i potpredsednica Vlade u odlasku Zorana Mihajlović povodom pomenutog Međunarodnog dana jednakih zarada. Tom prilikom kritikovala je što su žene u Srbiji dvostruko više angažovane u neplaćenim kućnim poslovima, brizi o domaćinstvu i drugim članovima porodice od muškaraca. Zorana Mihajlović je predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, pa je i pozvana da govori o tome. Da li bi baš tog dana pomenula i „ž“ od žena da tamo negde nekom u svetu nije trebalo prikazati da se i Srbija priključuje Međunarodnom danu jednakih zarada, i to već od prve njegove godine, što je bilo ovog 18. septembra? Da li će možda inicirati kod države da se s reči pređe na dela pa da se, na primer, donese neki zakon koji garantuje ženama i muškarcima jednake plate? Zakoni, naravno, nisu moćni da promene predrasude i način mišljenja kod ljudi poput muža moje bliske drugarice, ali bi sigurno rešili problem.

Nisam nezahvalna, zar nije bilo delotvornije da su oni koji su inicirali Međunarodni dan jednakih zarada, s namerom da podstaknu rešavanje tog problema, uradili nešto konkretnije, nešto što bi ga i rešilo? Na svetskom nivou? Ovo, ovako, deluje kao još jedna od brojnih inicijativa preduzetih da bi se zamazale oči. Konkretno – ženske. One bez kojih svet ne bi bio lep.