Za koga se otvara Savski trg

Dok u sredu 27. januara pre podne pišem ovaj tekst, vrši se finalna priprema za večernje svečano otvaranje taze rekonstruisanog Savskog trga, sa sve 23 metra visokim i 80 tona teškim Spomenikom Stefanu Nemanji, čiju cenu nikako da nam saopšte. Plato ispred zgrade nekadašnje železničke stanice, koji se prostire na dobrih 30.000 metara kvadratnih, ispunjavaju uređeni travnjaci koji kao ostrva šaraju popločane površine koje dominiraju prostorom.

Rekonstruisani Savski trg je najavljen kao „najlepši i najveći pešački trg ne samo u Beogradu već i u Srbiji“ (Vesić), kao novi, najmoderniji, najreprezentativniji, najsjajniji, sve naj naj centar Beograda, mesto koje će privlačiti turiste i na kome bi, valjda, trebalo da se već s nekim razlogom okupljaju Beograđani. Zamišljeno je, dakle, da (Beo)građani dolaze na Savski trg ne bi li se oko njega šetali ili sedeli u senci Stefana Nemanje, kao što se šetaju Kalemegdanom (čak i bez gondole) ili Tašmajdanom.

Na ovom mestu prestaje deskripcija i počinje pobuna zdravog razuma, jer je sve oko Savskog trga naopako, baš kao što je naopako mnogo toga što niče u Beogradu.

Jer, ne prave se trgovi da bi privlačili ljude i tako zaživeli, već trgovi nastaju na mestima na kojima se iz nekog razloga ljudi okupljaju, iz potrebe urbanog života, kao što je, recimo, slučaj sa Trgom republike. Neće niko ciljano ići da korača Trgom republike i uživa u njegovom betonskom besmislu, već će čak i ovakav, do besvesti izbetoniran i bez ikakvog sadržaja, trg i dalje živeti jer se nalazi između glavne gradske pešačke zone, Muzeja i Pozorišta.

Rekonstrukcija Savskog trga sa idejom uređene površine bez sadržaja sa, recimo, nekim spomenikom primerenih gabarita, imala bi smisla da je železnička stanica ostala tu gde joj je i mesto. Onakav haotičan i neuređen kakav je bio, trg ispred železničke stanice je vrveo od života, jer je prirodno nastao na mestu gde se okuplja i kojim prolazi veliki broj ljudi. U ovakvom, veštački stvorenom okruženju bez sadržaja iz koga su izbačeni ljudi, Savski trg mu dođe kao neko delo mrtve prirode.

Urbana logika nalaže da se sve što se urbanistički radi, radi u interesu građana. Tako da naravno da jeste u interesu građana što je Savski kej uređen, ali to se sve moglo uraditi i bez onih silnih zgradurina Beograda na vodi, od koga korist imaju samo znani i neznani investitori i oni koji su u kulama i tornjevima, kojima tu nije mesto, pazarili skupe stanove.

Sledeći istu urbanu logiku, u interesu Beograđana bi bilo da je Savski trg uređen, da je tu ostala železnička stanica. Od ovako beživotnog Savskog trga sa sve Stefanom Nemanjom korist imaju samo žitelji Beograda na vodi, za koje je teško zamislivo da će im biti potrebna železnička ili autobuska stanica. Taj prostor je uređen za njih, da im plebs ne bi grdio komšiluk, a spomenik je toliko visok da bi stanovnici kula i tornjeva zabijenih u desnu obalu Save mogli da ga vide sa svojih prozora i balkona.

Korist od ovakvog, ovako rekonstruisanog Savskog trga imaju i izvođači i podizvođači radova, i oni koji će se na televizijama sa nacionalnom frekvencijom busati u grudi da niko nikada pre njih nije uspeo da napravi nešto tako spektakularno i fantastično, itd. u već poznatom stilu.

Pompezno mesecima otvaran Savski trg, ovakav kakav jeste osuđen je na mrtvilo. Dobar deo urbanog prostora je žrtvovan i mnogo novca poreskih obveznika potrošeno da bi bili ostvareni vlažni snovi neurbane ekipe pompeznog ukusa koja je zajahala na Beograd, ne razmišljajući o potrebama Beograđana. Savski trg se svečano otvara za njih.