Za decu, samo najbolje

U toku je upis predškolaca u beogradski vrtić „Savsko obdanište“. To je jedinstveni vrtić na svetu u bukvalnom smislu te reči, zato što se nalazi na mestu gde je od marta do maja 1942. godine oko 7000 Jevreja, uglavnom žena, dece i starih, dakle približno polovina jevrejske populacije u tadašnjoj Srbiji, ubijeno u gasnoj komori, i gde je zatim, do jula 1944. bilo zatvoreno oko 32.000 Srba od kojih je 10.600 ili ubijeno ili umrlo od gladi, izrabljivanja i bolesti. „Savsko obdanište“ se nalazi u živopisnom krajoliku leve obale Save, u blizini Savskog mosta, na Starom sajmištu koje je bilo najveći nacistički logor jugoistočne Evrope.

Iznad ulaznih vrata obdaništa piše „Mesto gde će se vaše dete osećati sigurno i voljeno“.

„Poslednji put kada su deca bila uvođena tu, bio je onaj kada su uvođena u pokretne gasne komore, zloglasne dušegupke“ napisao je Dejan Ristić prošle nedelje na svom Fejsbuk profilu i tako obavestio javnost o ovom najnovijem biseru beogradske vlasti.

„Video sam da se javnost uzbudila, ali ne znam zbog čega“ izjavio je Miodrag Krsmanović, vlasnik vrtića.

„Decu ne treba da konstantno podsećamo na horore nego da razmišljamo o njihovom zdravom razvoju. Pustite decu da žive u novom milenijumu i nemojte huškati poluobrazovane roditelje“, napisala je između ostalog na FB jedna psihološkinja zaposlena u ustanovi koja se bavi decom. Svi ostali su, barem sudeći po medijima i društvenim mrežama, zgranuti.

I, šta reći?

Gotovo je sigurno da do ovoga ne bi došlo da se na Starom sajmištu nalazi memorijalni centar koga decenijama unazad grad Beograd i Srbija najavljuju kad god im zatreba da pred svetom demonstriraju poštovanje prema jevrejskom narodu i žrtvama fašizma.

To se takođe ne bi desilo ni da Zavod za izgradnju Beograda 1998. godine nije prodao Miodragu Krsmanoviću Spasićev paviljon na Starom sajmištu. I tada se o tom mestu znalo isto što se i oduvek znalo. U Spasićevom paviljonu, zadužbini trgovca Nikole Spasića, koju su nacisti pretvorili u jevrejsku bolnicu iz koje je Hilda Dajč pisala pisma, Miodrag Krsmanović je otvorio teretanu pa zatim restoran. Oni kojima je to smetalo, nisu imali moći protiv onih kojima – nije smetalo.

Za vrtić je dobio sve papire koji mu trebaju. Sad je zabrinut da će mu mediji pokvariti posao, a agenciji „Sputnjik“ je objasnio: „Dobio sam dozvolu, rečeno mi je, nemojte pesmu i muziku, edukacija i školstvo može, a pesma i muzika ne može. Od Ministarstva prosvete sam to dobio, rešenje i sve papire kompletno, ali sad kad treba da ga otvorim, da započnem sa radom, odjednom čujem i vidim šta se piše.“

Kako je moguće da Krsmanoviću nije palo na pamet da će, ako već nije on, neko ipak primetiti da obdaništu nije mesto na stratištu? Da će to primetiti možda upravo ti poluobrazovani roditelji koje pominje psihologiškinja sa Fejsa? Da li je mislila da ljude bez diplome treba iskoristiti, lagati i zavaravati? Nije jasno ni ako je vlasnik „Savskog obdaništa“ preskočio lekciju o Starom sajmištu, kako je to uspelo i Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja koje je verifikovalo njegov vrtić?

U Ministartvu kažu da oni izdaju samo dozvolu na predškolski program, a da je određivanje lokacije u nadležnosti Sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu Grada Beograda. Međutim, u Sekretarijatu kažu da ni oni nemaju veze sa lokacijom, odnosno da njihovi prosvetni inspektori ispituju samo uslove prostora, opreme, didaktičkih sredstava, vaspitnog osoblja i plana za upis dece. To znači da ocenjivanje uslova prostora ne podrazumeva i ocenjivanje mesta gde se taj prostor nalazi, pa čak i kad se nalazi na sred avionske piste. Ili na Starom sajmištu.

Niko ne spori da su zakoni i paragrafi neprikosnoveni. Ali to su i ljudski zakoni. A oni podrazumevaju da na Starom sajmištu ne može da bude ništa drugo osim memorijalnog centra, bez obzira šta o tome misle državno Ministarstvo i gradski Sekretarijat.