Vulin i Tata igraju se rata

U Srbiji traje ko zna koji po redu rat sa mafijom. Početak je objavio, a ko bi drugi, predsednik države Aleksandar Vučić. Povod – opet su se zahuktala mafijaška ubistva po ulicama, kriminalna scena se, reklo bi se po vestima, talasa, ima i nekih nestanaka ljudi sa bogatim policijskim dosijeima.

U praksi, život običnih građana se ni u čemu nije promenio, osim što su morali da ponovo istrpe dramatična obraćanja čelnika vlasti, iz kojih bi neko ko ne zna kako u Srbiji stvari funkcionišu mogao zaključiti da tim čelnicima život visi o koncu, a da je država na rubu vanrednog stanja.

„Pobedićemo ih, to im garantujem bez obzira na lične, političke i svake druge posledice“, rekao je predsednik, pa onda izveštaj sa fronta: „Borba je počela, i te kako počela. Uhapšeni su ljudi koji su pokušali ubistvo Alibega (Alibega? Onaj u prethodnom pasusu pomenuti slušalac neupućen u stanje u Srbiji, mogao bi pomisliti da je u toku Prvi srpski ustanak protiv Turaka – prim. nov.), a sve se tiče narko-biznisa. Mi znamo i ko je u četvrtak izvršio ubistvo, i u toku je potraga za licem, i lice koje je likvidirano i lice ranije likvidirano u ’Ušću’ imali su značajne kontakte sa pojedinim ljudima iz državnih struktura“, i „da bi se to počistilo, moraju da se počiste oni koji sa kriminalcima sarađuju“.

Bilo je ratova protiv mafije i ranije, onoliko, ko će popamtiti one silne „Gromove“ koji su, sudeći po tadašnjim izveštajima, potpuno počistili narko- dilere u Srbiji, pa hapšenje „najvećeg narko-bosa na Balkanu, a i šire“, pokojnog Kosmajca (kasnije oslobođenog čak i od optužbe da je nešto muvao oko nekog manjeg placa na Zvezdari), čije ime niko nije smeo da izgovori dok to nije učinio Vučić, stavljajući time svoju glavu na panj. Bilo je i dramatičnih obraćanja ministra policije, pa je u jesen 2016. godine, odmah posle ubistva Aleksandra Stankovića zvanog Sale Mutavi, po zanimanju jednog od vođa navijača Partizana, Nebojša Stefanović rekao: „Objavljujemo rat ovoj vrsti mafije i u ovaj rat ulazimo bez zadrške i rezerve, biće to teška borba.“

Ovoga puta, dramatika je dobila novi zamah, a kako i ne bi kada je sada ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin. Pa je tako „rat mafiji objavljen i vodiće se do kraja, ili našeg ili njihovog“, a „predsednik Vučić ne govori uzalud da je počeo rat, i kada on kaže to, rat je počeo! On je svoju glavu odavno prežalio (možda je poređenje neprimereno, ali Vulin zvuči kao major Gavrilović pred poslednju odbranu Beograda – prim. nov.) i njegova porodica trpi više nego što možete da razumete.“

Nije se samo Vučić oprostio sa životom i ugrozio svoju porodicu zarad viših interesa, i Vulin kaže da on lično „ima čast da operativno vodi rat sa mafijom, što i njega i njegovu porodicu čini metom“, ali to je „rizik vredan toga da u Srbiji običan čovek i njegova deca budu mirni, sigurni, zaštićeni“.

Nije smešno ni kao crni humor. Ali, ako je običnom konzumentu medija ovoliko mučno da gleda i sluša ko zna koju epizodu serije „Đe god sam bio, svud sam poginuo“, u kojoj su glavni glumci likovi koji su u onolikim ratovima tokom devedesetih druge slali da ginu, a sami liniju fronta držali isključivo na beogradskim Terazijama, sve lupajući se u grudi junačke i hvaleći se svojim herojstvom (kao i danas), kako li je tek onim policajcima koji u svom svakodnevnom poslu borbe protiv kriminalaca zaista rizikuju živote, i zaista brinu da im zbog tog posla i porodice mogu biti ugrožene?