Vreme je za istorijski dogovor

U odsustvu platforme i principa, unutrašnji dijalog o Kosovu predstavlja svojevrsnu kakofoniju. Dijalog je započet pravom svake zainteresovane strane da iznese stav, a kraj mu se nazire bez mnogo upotrebljivih predloga. Ipak, osnovna namera je postignuta. Suočeni smo sa pitanjem: šta može biti rešenje za Kosovo?

Malo je onih koji su se odvažili da saopšte stav, a da ga ne predstave kao rešavanje (a ne rešenje), kao izazov, a ne sporazum. Kako sesije dijaloga odmiču, sve je jasnije da to nije plod obazrivosti usled složenosti teme, već nespremnosti da se napusti ugodan „patriotski“ stav o „nerešivosti“ problema. Daleko od toga da je ovaj tekst prilog razmišljanju „da se prelomi preko kolena“. Kosovo je suviše istorijski, kulturološki, samim tim identitetski, a najviše politički osetljivo pitanje. Ali dijalog kao da je nesvesno ili planski otkrio razloge naših dosadašnjih poraza na Kosovu.

U različitim oblicima dijaloga preovladavale su fraze nedostojne pamfleta, a ne ozbiljne nacionalne strategije. Gledali smo utrkivanje u mitomanskim izjavama vernosti. Kosovo je i dalje samo teritorija, ne i ljudi, samo srpsko, ne i albansko, obeleženo samo zločinima OVK, ne i zločinima srpskih snaga, samo suštinska autonomija, ne i politički sistem koji već 18 godina živi nezavisno u odnosu na Srbiju. Institucije u Prištini su trajno „privremene“, a naše kosovske opštine i sudovi po Vranju, Leskovcu, Kraljevu… odraz suvereniteta, pregovori su takmičenje u kojem ubedljivo vodimo, a ne ravnopravan i odgovoran odnos dveju strana. Naše pravo na Kosovo je sveto, a ugrožava ga albanska demografska „okupacija“. Dijalog je otkrio bolnu istinu – da se politika „Kosovo je Srbija“ sa istoimenim vozom zaustavila kod Raške. Izgleda, pred granicom.

Unutrašnji dijalog obeležila su dva preovlađujuća stava. Prvi – „zamrznuti konflikt“ i drugi – „evropska budućnost“.

Ideja o zamrznutom konfliktu nije ništa drugo do nespremnost da se preuzme odgovornost ili, eufemistički predstavljeno, nada u tektonske geopolitičke promene. U povoljnijem međunarodnom trenutku, taj konflikt bi trebalo da se odmrzne i podgreje, dok ne proključa i neku buduću generaciju uvede u rat. A zašto buduću? Zašto ne nas i zašto ne danas? Nije li sadašnjost idealan geopolitički trenutak za odmrzavanje konflikta? Da svima stavimo do znanja da nam bez Kosova nije moguća ni Srbija, ni Evropska unija. „Lažnu“ evropsku budućnost zameniti borbom za Kosovo. Borbom do kraja. Ali, avaj, „ne damo“ se pretvorilo u „ne priznajemo“, a „borimo se“ preraslo u „zamrznuti konflikt“, mladići su vojne vežbe zamenili prekidanjem tribina nevladinih organizacija po Beogradu, a žal za kosovskim poljima ublaži nam po koji sveti kamen u Narodnoj skupštini.

I druga strana poseduje kamen. Celo Kosovo je „kamen“ oko vrata Srbiji zbog njenog puta ka Evropskoj uniji. Brisel ne želi da uveze nerešena pitanja i zato priča o Kosovu mora biti zatvorena. Kosovo je balast, enciklopedija srpskih poraza i „zločinačke“ politike. Zajednička budućnost u Evropskoj uniji učiniće sadašnja sporenja Beograda i Prištine izlišnim.

Zamrznuti konflikt ne predstavlja nikakav status quo, već dugoročno lošiju poziciju srpske strane. U odsustvu sporazuma, odnos u kojem Beograd na međunarodnom planu može učiniti status Kosova trajno spornim, a Priština imati nekontrolisanu faktičku upravu nad teritorijom i ljudima na Kosovu, obe strane čini dugoročnim gubitnicima. Istorijski je momentum u kojem Srbija može da zaštiti svoje državne interese na Kosovu, a pre svega, ostvari poseban status za Srbe. Rešenje se ogleda u dogovoru koji bi Srbima omogućio osećaj da žive u Srbiji, a Albancima da su ostvarili svoju državnost. Odsustvo dogovora značilo bi približavanje Kosova Albaniji, obespravljen status Srba, trajno oduzetu privatnu i državnu imovinu, kao i nemogućnost zaštite srpske kulturne baštine. Čak i u slučaju pozitivnih geopolitičkih promena, zamrznuti konflikt bi nas u budućnosti suočio sa dvomilionskom populacijom koja nema nikakav identitet u vezi sa Srbijom i živi decenijama u posebnom političkom sistemu.

Sa druge strane, pogrešni motivi vode do neiskrenih dogovora. Beograd i Priština čine ustupke i spremni su na sporazum samo zbog kratkoročne političke dobiti, poput evropskih integracija. Rešenje kosovskog čvora je najviši nacionalni interes, a ne neophodan rezultat odlazeće briselske administracije. Srpsko-albanske odnose je potrebno izbaviti iz konteksta evropskih integracija i staviti u okvire društvene i političke zrelosti. Sporazum bi morao biti praćen spremnošću za primenom u narednom petogodišnjem periodu. Istorijski dogovor znači jasno isplaniran proces usklađivanja, a ne presecanje čvora u kojem će Srbija potpisati nezavisnost pred Haradinajem.

Glavni izazov jeste da sporazum o normalizaciji odnosa ne postane politički kapital vlastodržaca u Beogradu i Prištini. Potpis na dokument ne sme biti nikakav zalog vlasti u Srbiji zbog kog će se u budućnosti tolerisati odsustvo vladavine prava. Niti se sme dozvoliti da sporazum postane trajni legitimitet za albanske ratne vođe da budu gospodari života na Kosovu. Takav scenario značio bi za oba društva mir u kom umire sloboda, a s njom i demokratija.

Interes Srbije je obezbeđivanje delotvorne teritorijalne, personalne i kulturne autonomije za Srbe na Kosovu, koju treba da prati vlasništvo nad preduzećima čije funkcionisanje je ključno za opstanak ljudi (Trepča, Gazivode, Brezovica…), kao i nalaženje modela za specijalni status srpske kulturne baštine. Srbi kao politički veto igrači na Kosovu, sa posebnom autonomijom u okviru Zajednice srpskih opština i snažnim centrom severno od Ibra, od Kosova mogu načiniti albansko-srpski politički projekat koji nije neprijateljski usmeren prema Beogradu. Koliko god u ovom trenutku zvučalo utopistički, u Prištini se mogu pronaći iskreni partneri.

Normalizacija odnosa bi trebalo da rezultira Sporazumom o specijalnim vezama, koji će omogućiti ispisivanje nove stranice odnosa zasnovanog na partnerstvu i saradnji. Specijalne veze bi se ogledale u institucionalnoj formi međuvladinih saveta i ministarskih konferencija koje bi obezbeđivale da dva sveta deluju kao jedan – kroz jedinstveno tržište, zajedničke infrastrukturne projekte, bezbednosnu saradnju, akademsku razmenu, uopšte slobodno kretanje ljudi i zagarantovan pravni status za Srbe i Albance gde god se nalazili.

Unutrašnji dijalog je u svom dosadašnjem izdanju predstavljao kompeticiju kratkovidih vizija. Sa pogrešnim motivima i razlozima se već dugo sedi za pregovaračkim stolom. Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova, ali bi trebalo da se pomiri sa konstantom višedecenijskog neuspeha u integraciji Albanaca. Njihova legitimna želja da žive u zasebnom političkom sistemu u odnosu na Beograd neće usahnuti ni ako im u budućnosti izostane međunarodna podrška. Srbi sa Kosova odavno čekaju da iz življa budu pretvoreni u ljude, bezbedne i slobodne. Duguje im se život, a ne višegodišnja talačka kriza u kojoj zajednički učestvuju Priština i Beograd. Vreme je za istorijski dogovor.