Vožnja

Ispraznite „ronsone“, statusne „zipo“ upaljače, pođite u podrum po crne zalihe u plastičnim ili metalnim kanisterima, u rezervoar vašeg gvozdenog konja saspite sadržaj svih „heba“ plastikanaca; učinite nešto savim iracionalno, saspite do kraja, dok se benzin ne prelije niz emajlirana bedra vašeg ljubimca, učinite da prvi put posle toliko godina bude sasvim sit i spreman. Zaboravite da ste, na primer, obećali da ćete u ponedeljak rođaku prevesti nekakva rebra od radijatora, nekakav šećer ili polutke, saspite i onu količinu koju ste ostavili u posebnu posudu za slučaj da vas usred noći zaboli zub, za slučaj da se porodite ili pak da vas potraže neki koje baš ne volite da vidite na svojim vratima.

Nemojte poći na neko unapred određeno mesto: neka to bude besciljna vožnja, do tamo i natrag, zaobilazno i prečicom, uzbrdo i nizbrdo. Na sever, na jug, na istok. Na zapad nemojte, bar ne odmah; tamo skrenite tek kada dovoljno odmaknete u pravcu severa.

Ponesite kasete: Hendla, Vagnera, Partibrejkerse, Filgude, kantri i vestern, Pavarotija, onu na koju ste četiri puta uzastopce snimili „Ghost Town“ od Specialsa za uslove noćne vožnje. Ponesite „Low“ Dejvida Bouvija – iz istih razloga. „Film“ uživo ili Kinkse…

Podesite ugao i razmak sedišta, ukoliko ste navikli – vežite pojas, mesto do sebe ponudite osobi koja je spremna da sa vama podeli sva uživanja besmislene vožnje, osobi koja može da bude sagovornik, ali koja može i konstruktivno da ćuti. Ne mora da zna da se snalazi na karti, jer auto-atlas nećete poneti. Sledeći sistematična uputstva instruktora vožnje, stavite ključ u kontakt-bravicu, leva noga na kvačilu, okrenite ga i – začućete dobro poznati zvuk motora.

Probijte se kroz ulice umornog grada i izađite na čistinu autoputa: otvoriće se nebo, pred vama će biti beskrajna siva traka podeljena izbledelim belim i žutim linijama na tri paralelna segmenta. Autoput, naravno, u onim zemljama u kojima se podrazumeva da putne komunikacije najvišeg ranga budu opremljene horizontalnom i vertikalnom signalizacijom, može se shvatiti i kao izduženi skup pop-art simbola ili tabloa sa najavangardnijim delima „hard-edge“ apstrakcije. Ima i tabli na kojima su samo brojevi: kao dela Džaspera Džonsa. Uživajte u toj izložbi. Imena gradova pored kojih ćete proći u početku su vam poznata, kasnije sve manje. Daleko od polazne tačke, i reklame uz džadu postaju sve nejasnije: ne znate šta je tačno to što vam nude – izuzev ako to nisu proizvodi uzdignuti na nivo globalne metafore: „Kit-kat“, „Marlboro“, „Coca-cola“, „Mc Donnalds“… Tu su i reklame za automobile: ali šta će vam novi, vi imate svoj, upravo ga vozite, isprobavate najveće brzine, jezdite pored panoa koji prkose ravničarskim vetrovima.

Skup je to, naravno, bioskop, ali se isplati: apsolutni vajdskrin, najširi sinemaskop, loža u pokretnoj dvorani.

Proćićete blagom krivinom koja prati zaliv – uvek more dolazi posle nekakvih napornih okuka, kao nagrada za uspešno savladanu tešku deonicu; ova uz obalu je blaga, jedva da okrećete volan.

Ne idite samo glavnim putevima: ako vam se dopadne ime nekog mesta – skrenite; i uski putevi donose posebne vizuelne senzacije. Pođite kroz šume, pored ruševina nekakvog zamka za koji se onoliki tukoše. Put će vam ličiti na onaj koji opasno krivuda centralnim Peloponezom, u pravcu Mistre, ili na razmeđe Toskane i Umbrije. Možda i na ravne tobogane optočene dvostrukim redom moćnih jablanova na starom putu između Beograda i Novog Sada.

Ulazite u osvetljene tunele, narandžasta svetlost ogleda se na haubi vašeg automobila, prelazite zatim preko smelo konstruisanih mostova, uz useke zaštićene mrežama ili visokim podzidima.

Maleni kvadrati crvenih i belih reflektujućih stakala na stubovima sa kojih vredni putari redovno skidaju naslage gara vraćaju do vas fragmente svetlosti farova. Table sa strelicama i imenima gradova pomaljaju se iz mraka. U donjoj zoni vašeg vidnog polja psotojano svetluca komandna tabla sa kazaljkama, mali raznobojni indikatori. Zelenkasti, plavičasti.
Ponovo ste u ravnici, ponovo na autoputu: svanulo je, a nebo je na drugi način tamno, put odzvanja srebrnastim tonovima; za koji tren ući ćete u zonu ispod aktivnog oblaka, uključićete brisače; oni će, uvek slični metronomima, otkucavati neki svoj ritam, klimati levo-desno. Nakon kiše predeo je zelen, vi i dalje jurite praznom cestom, a negde u daljini vidi se stub sa vetrokazom, sa prugastom čarapom za džina-zvezdaša. Put je pod vama već suv – letnji je to pljusak bio; suvozač će vam otvoriti „sevenapče“ i vi ćete, sasvim svesni da se upuštate u health hasard, zapaliti cigaretu i okrenuti kasetu. Prva stvar na drugoj strani je „Hiljadu godina“.