Voda – Vođa 11:0

Uvek se ponavlja isto: ljudi, naročito oni koji i nisu baš mnogo od čitanja, uvek misle da je autokratija nešto apstraktno i što se njih mnogo ne tiče. Zato se autokratija, kad se stvore preduslovi, lako i bez mnogo otpora – štaviše, uz oduševljeno klicanje svojih budućih žrtava – zapati i raširi u sve pore društva. E, tek onda se dođe u fazu 2: kada se sa načelnog i lažnog pređe na konkretno i bolno istinito, to jest, kada se pokaže – a nekako se, gle, baš uvek pokaže – da se autokrata i njegovi paževi uopšte ne bave apstrakcijama, naprotiv: nema ničega konkretnijeg od onog što oni rade, a pogotovo od onoga što su namerili da vam uzmu, da prisvoje, da monopolišu, da vam zabrane ili naplate. A šta je na ovom svetu konkretnije od osnovih elemenata: zemlje, vode, vatre i vazduha? To je poznato bar od Empedokla naovamo, samo što se ljudi uporno zamajavaju apstrakcijama dok im majstori posluju oko buđelara.

O tome, a naročito o jednom od osnovnih elemenata: vodi, kanda sve znaju u selu Lipar, kod Kule, u medenom srcu Bačke. Kako piše VOICE (Vojvođanski istraživačko-analitički centar), tamo su još u mitsko Titino doba, godine 1970., dobrovoljnim prilozima i kreditom (posle uredno vraćenim) meštani sela dali izgraditi vodovodnu mrežu. I sve je s tim vodovodom u seoskom vlasništvu bilo lepo i mikofo sve dok tamo negde 2013, već u doba duboke srpske naprednosti, ne baš nepoznat neko nije poželeo da meštanima oduzme vodovod i da ga prisvoji za svoje potrebe. Ne, niko nije namerio da ih ostavi bez vode, nego da im tu vodu – naplati. Mada im ni tu vodu nije obezbedio, ni taj vodovod nije izgradio. A da svoje ljude u naplaćivanju vode zaposli, tako što bi liparski vodovod administrativno priključio odgovarajućem kulskom Javnom preduzeću. Dakako, pod naprednom kontrolom, onako kako je već sve što je ovde „javno“ u međuvremenu potpalo pod naprednu kontrolu ili pasku.

Samo što Liparčani nisu bili baš oduševljeni tim planom da ono što je njihovo postane formalno svačije, a praktično vlasništvo vladajuće klike i njenih lokalnih ispostava. Pa su protiv tog nauma ustali i borili se, i pravnim i političkim sredstvima. U međuvremenu, bilo je u Liparu i lokalnih izbora za mesnu zajednicu, gde je glavna tema sučeljavanja bilo vodovodno pitanje, i ti su izbori, obratite pažnju, završeni dražesnim rezultatom 11:0 za predstavnike sela, a protiv predstavnika SNS. Što će reći, koliko se ja razumem u matematiku, da prestonica opozicije u ovoj i ovakvoj Srbiji nije ni Šabac, ni Paraćin, ni Stari grad nego – Lipar. Mada tu neke organizovane, stranačke opozicije i nema: više se radi o goloj samoodbrani, onako kako se čovek već brani kad ga neko ili nešto napadne „iz fundamenta“, pa mu, recimo, posegne za nekim od osnovnih elemenata njegovog sveta. A i svekolikog života.

E, sada je – i dalje pažljivo čitamo VOICE – Osnovni sud u slobodarskom Vrbasu članove Saveta MZ Lipar proglasio krivim za „samovlašće“ i osudio ih na po godinu dana zatvora uslovno. Pre toga bilo je i političkih pritisaka, i informativnih razgovora u policiji, ali seoski predstavnici su slušali samo liparski vox populi, to jest – autentično su predstavljali one koji su ih birali, zastupajući njihovo viđenje javnog interesa. To je inače nešto sasvim blisko definiciji svake iole čestite i demokratske politike, ali u autokratiji ne samo da je nepoželjno nego je, eto, i – kažnjivo.

Cela je Srbija, da se razumemo, jedan veliki Lipar, s jednom važnom razlikom u korist Liparčana: samo su oni takoreći jednodušno otkazali poslušnost autokratiji. I zato, ako Ovo ikada prestane i nestane, valjalo bi se setiti avangardne uloge ovih bačkih ustanika, branilaca Svojeg protivu protuva i otmičara.

A što se optužbe za „samovlašće“ tiče, znate šta, nije to uopšte tako loša ideja. Svakako bi je trebalo upotrebiti u jedinom istinski važnom sudskom procesu koji Srbiji predstoji, i bez kojeg između Timoka i Drine više neće moći da bude ni suda, ni prava, ni pravde.