Užas praznine

Bajern je sinoć u Lisabonu pobedio Pari Sen Žermen i osvojio Ligu šampiona. U Orlandu je u toku plej-of američke NBA lige. U Njujorku su najbolji teniseri posle mesecima duge pauze izašli na teren, igra se najpre masters koji je iz Sinsinatija prebačen na terene „Flešing Medouza“, potom će uslediti US open. U Lisabonu se igrao solidan fudbal, u Orlandu su sve češće spektakularne utakmice, u Njujorku se tek očekuje dobar tenis, kada počnu mečevi između favorita. Reklo bi se da su, i pored vanrednih okolnosti zbog epidemije, ljubitelji sporta bar malo došli na svoje, posle višemesečnog posta u kome je, pored mnogo čega drugog, i sport zamro u skoro celom svetu.

Na Benfikinom stadionu „Da Luz“ nije bilo publike, ali se sve vreme čuo huk navijača, puštani su snimci sa utakmica iz „normalnog“ vremena. Na mečevima plej-ofa NBA, u gledalištu su raspoređeni ogromni LED ekrani dijagonale šest metara, na njima su pravi navijači postavljeni u virtuelni prostor, gledaju utakmicu, raduju se, komuniciraju jedni sa drugima… Sistem nazvan „Together Mode“ je plod saradnje NBA i Majkrosofta. „Igrači će iskusiti energiju i podršku dok su na terenu i videće reakciju navijača u stvarnom vremenu. Oni koji klasično budu gledali utakmicu, na svom televizoru, moći će sve da čuju i da osete energiju publike jer će videti te virtualne tribine ispunjene fanovima“, rekao je Džared Spataro, šef „Majkrosofta 365“. Na teniskim terenima u Njujorku virtuelne publike nema, gledališta su prazna.

Naravno da su sva ova rešenja iznuđena zbog pandemije, i da se završetak nikad dužih sezona odigrava iz više razloga. Jedan je sigurno novac, na primer, prava za televizijske prenose samo za ovu NBA sezonu su basnoslovnih 2,7 milijardi dolara. Cinici bi rekli i da je igračima u svim sportovima najvažnije da igraju zbog novca, imali publike ili ne, ali daleko je to od kompletne slike – kolike god pare da su u pitanju, verovatno nema sportiste koji bi, na duži rok, pristao da nastupa pred praznim tribinama, makar cele bile ispunjene ekranima na kojima viču, raduju se ili zvižde navijači. Što se tiče fanova ispred televizora, uključujući i potpisnika ovih redova, sa olakšanjem su jedva dočekali da gledaju nešto od onoga što vole – daj šta daš. Ali, i to ima rok trajanja na ovakav način, sigurno ne predug.

Nije sport, naravno, najvažnija ljudska aktivnost, niti najveći problem dok ljudi umiru i svet posrće zbog epidemije korone. Ipak, čini se da strah zbog neizvesnosti kako će budućnost izgledati ništa bolje ne definiše od čudnog, pomalo jezivog osećaja zbog virtuelne radosne buke iz Lisabona i Orlanda, podjednako strašne kao i mučna tišina prekidana samo zvukom udaranja teniske loptice u Njujorku.