Unutaropozicioni dijalog

Savez za Srbiju je bojkotom parlamenta i kasnije najavom bojkota opštih izbora 2020. godine prodrmao srpsko društvo učmalo u kapitulaciji pred najezdom Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, po prvi put oterao režim u defanzivu i internacionalizovao problem zloupotrebe držvanih institucija i medija zarad partijskih i ličnih interesa.

Pokret slobodnih građana se nakon kraćeg oklevanja priključio bojkotu.

I SZS i PSG su bili ohrabreni obimom nezadovoljstva u društvu koje je na videlo izbacio građanski protest „1 od 5 miliona“. Njihov pokušaj da instrumentalizuju građanske proteste se, međutim, završio gašenjem protesta. Uspeh kampanje bojkota izbora zakazanih za 26. april u presudnoj meri će zavisiti od toga da li su lideri SZS-a i PSG-a bili u stanju da iz toga izvuku neke pouke.

Koliko god da su zabrljali po pitanju građanskih protesta potpaljivanjem neispunjivih zahteva i obećanja, nepromišljenim nastupima i koječime drugim, toliko je ukrupnjavanje opozicije formiranjem SZS-a i širenje bojkotaškog fronta priključivanjem PSG-a mnogim nezadovoljnim građanima ulilo neku nadu za promene.

Bojkot je legitiman vid borbe nemoćnih i nespremnih na revoluciju protiv po demokratsko društvo kancerogenog sistema vladanja SNS-a zasnovanog na lažima, projektovanju državnih neprijatelja, zloupotrebi i primeni instistitucionalne i vaninstitucionalne sile i kultu ličnosti Aleksandra Vučića.

Pošto iz SZS-a i PSG-a drugačije objašnjenje još uvek nismo dobili, smisao bojkota, dobrovoljno povlačenje opozicionih stranaka iz republičkih i lokalnih institucija, odricanje od ono malo finansijskih i drugih resursa, a bez poziva na opštu blokadu države i izlak na ulice, može biti jedino nada da će se neučestvovanjem u Vučićevom cirkusu vremenom lavovi i tigrovi okrenuti protiv svojih krotitelja; da se bojkotom, odlaskom sa obesmišljene institucionalne scene, doprinosi urušavanju sistema, daj bože uz pomoć opamećenih birokrata iz Brisela zaduženih za Srbiju.

Vlast je na ovaj izazov odgovorila obaranjem cenzusa na tri odsto, pripremom terena za pravljenje nove i kontrolisane parlamentarne opozicije na relaciji Šešelj-Vacić-Čeda-Čanak & Co, koji bi zarad nekih privilegija bili spremni da ih pinkovi, informeri i martinovići pjuju, blate, šikaniraju i predstavljaju kao nove narodne neprijatelje. Stratezi SNS-a pripremaju se na projektovanje novog privida demokratije koji bi mogli da progutaju i najveći deo sprskog društva i vrla gospoda iz Brisela, Vašingtona ili Berlina i Pariza.

SZS i PSG protiv ovog plana nisi preduzeli nikakve kontramere.

Umesto toga zaoštrili su rečnik o „pravoj“ i „lažnoj“ opoziciji po principu: ko izađe na izbore taj „svesno ili nesvesno“ (Đilas) sarađuje sa vlašću. Neki drugi lideri SZS-a i PSG-a su informerskim i pinkovskim rečnikom i esenesovskom netrpeljivošću – protiv čega su, recimo, bili građanski protesti – napravili podelu na pravu opoziciju i izdajnike unutar „prave“ opozicije.

To je doseglo takve razmere, da urednici nacionalnog dnevnika TV Pink u ponedeljak nisu smatrali za shodno da sa lanca puste martinoviće da viču „Đilas lopov“ ili „Obradović fašista“. Nema potrebe, dok se „prava opozicija“ međusobno glođe na N1.

Pritom je tu pravu opoziciju jednostavno razlučiti od lažne: samo treba pogledati spisak gostiju u pinkovskom „Hit tvitu“ i ostalim političkim rijaliti programima.

Kao što je bojkot u datim srpskim okolnostima posve legitiman način borbe, tako je, međutim, jednako legitiman pristup rušenju ove nakaradne vlasti i borba za svaki metar svake opštine, za svaki poslanički mandat, za svaki sekund na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. I jedan i drugi put je dugačak. Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi koji je kraći.

Sasvim je moguće da se pojedini opozicioni lideri i izvan hit-tvitovskog-spektra rukovode ličnim interesima, ali je politička uravnilovka, međusobno blaćenje martinovićevskim rečnikom kontraproduktivno. Kada izbori prođu, morali bi da budu u stanju da međusobno sarađuju. Unutaropozicioni dijalog, umesto otvaranja drugog fronta. Ako Nebojša Zelenović hoće da se bori za vlast u Šapcu kako vlasnici crnih džipova bez tablica ne bi upravljali njegovim gradom, ne treba ga proglašavati „izdajnikom“.

Kako god, izbori 26. aprila su projektovani kao borba za (ne)izlaznost. Ona je 2016. iznosila 56,07 odsto. Znači, kada bi ove godine pala na 49 odsto, vlast bi preko kontrolisanih medija tumačila da je SZS i PSG poslušalo jedno 7 odsto građana. Pravi uspeh bojkota bi bio da izlasnost padne ispod 40 odsto, a i onda je neizvesno kako bi „prava“ opozicija razbila obruč vlasti u kome će se naći.

Bojkot ili ne, opštine po Srbiji će svakako ophoditi crni džipovi bez tablica sve dok im se neko fizički ne ispreči na put.