Umetnost ništa ne mora

Od kada je premijerka Ana Brnabić najavila dolazak Marine Abramović u Srbiju, o Marini se neprestano priča. Ima se utisak da o njoj, kao i o fudbalu i medicini, svi sve znaju. Nema novinskog teksta o Marini bez brojnih komentara čitalaca koji su se osetili pozvanim da javnosti otkriju da: to što ona radi nije umetnost i ne vredi ništa, svet ju je prihvatio i uzdigao samo da bi kontrirao komunističkom poretku koji proganja takve kao što je ona, gostovanje „Čistača“ nema veze sa kulturom već sa SNS-om, i to sve preko novčanika nas građana.

Pa ipak uprkos ovakvim ocenama, već su prodate sve ulaznice (600 dinara) za prva dva meseca izložbe, a 6500 propusnica za predavanje Marine Abramović podeljeno je za dva dana. Neće biti da su jedini motivi ovolikom interesovanju moda i potreba za još jednim selfi-hvalisanjem na fejsbuku.

Nisam bila juče u 6.23 u Muzeju savremene umetnosti pa nisam videla Marinu Abramović, i mnogo mi je žao zbog toga. Mislim da je susret sa nekim ko je neupitno među prvima na svetskoj umetničkoj sceni, bez obzira na ovdašnje mišljenje o njemu, prilika koju propustiš samo ako baš-baš moraš.

Takođe, nikad nisam videla ni jedan njen rad uživo, što je, složićemo se, dosta bitno u formiranje utiska i doživljaja istog. Za sad mogu samo da kažem da su mi Marinini radovi OK, naravno na nivou koji omogućava moje nezavidno poznavanje performansa kao umetničke forme. Zbog Van Gogovih gavranova na žitnom polju pošle su mi suze na sred njegovog muzeja u Amsterdamu, nedavno nisam mogla da se odlepim od Moneove katedrale u beogradskom Narodnom muzeju iako sam je mnogo puta videla, dok Marinine radove doživljavam isključivo u odnosu na njihove ideje. Ako mogu da prihvatim ideju, mogu i rad o njoj. Na primer, video-rad u kome se Marina češlja i češlja i češlja zato što umetnost mora biti lepa i zato što umetnik mora biti lep, kritika je onih koji bi da ukalupe umetnost i umetnika u svoje estetike i okvire, kritika kakvu slušam od kako sam počela da se bavim ovim poslom, ali koliko pamtim, nikad tako jednostavno i direktno formulisanu.

Hoću da kažem: za istoriju umetnosti Marina Abramović je neko ko je promenio njen tok. I to bi trebalo da je jedino bitno u priči o gostovanju „Čistača“, a ne da li se Marinini radovi nekom dopadaju ili ne, isto koliko nije bitno da li je Marina Abramović deo predizborne kampanje SNS-a.

Čak i bez obzira što jeste. Vlada Srbije je obezbedila oko 80 miliona dinara od oko 150 miliona dinara koliko košta „Čistač“ pa po toj logici ima sva prava da izložbi pripiše kao svoj plus. Činjenica da je taj državni deo približno isti ukupnom iznosu koji su za programe u oblasti vizuelnih umetnosti u 2019. godini izdvojili Grad Beograd (19,7 miliona) i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije (54,3 miliona) na osnovu godišnjih konkursa, naravno da bode oči i podrazumeva protest, ali to je tema za neku drugu priču.

Dakle: sve to nema nikakve veze sa činjenicom da je u Beogradu upravo otvorena retrospektivna izložba jedne od najvećih svetskih umetnica, a naročito nema veze sa umetnošću Marine Abramović. Spomenik Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu onomad nije dočekan dobrodošlicom samo zato što ga nisu realizovale Demokrate. Hajde da sad budemo mirnije glave.