Novi Sad: Tragedija i posledice
Agencija za privatizaciju organizovala je dva javna poziva za prodaju Tanjuga, ali nije bilo zainteresovanih kupaca. Zakon o Javnom preduzeću novinska agencija Tanjug prestao da važi... Vučić: Pomoći ću, naći ćemo način da Tanjug nastavi rad - zbog "brend nejma" i ljudi koji tamo rade... Otvoreno pismo ministra Tasovca medijskoj sceni: Niste važniji od zakona PRILOG KULTURI SEĆANJA O OSNIVANJU TANJUGA: "Ovde Telegrafska agencija nova Jugoslavija…Tanjug javlja, Tanjug javlja…"
Zgradu u kojoj je do ukidanja bio smešten Tanjug, poznatu pod nazivom „Prizad“, projektovao je arhitekta Bogdan Nestorović (1905-1975). Ona je podignuta 1938. godine. Ima šest spratova i primer je kasnog modernizma u arhitekturi Srbije. U „Prizadu“ je u vreme Drugog svetskog rata bio smešten nemački Gestapo. Posle II svetskog rata OZNA je po ulasku u Beograd, prvo bila smeštena na Obilićevom Vencu u zgradi PRIZAD-a (V: Dr Kosta Nikolić „Mač revolucije – OZNA u Jugoslaviji 1944-1946″), a potom je u toj zgradi radio Tanjug.
Vlada Srbije donela je Odluku o pravnim posledicama prestanka JP Novinska agencija Tanjug, imajući u vidu da član 146. Zakona o javnom informisanju i medijima predviđa da Zakon o Javnom preduzeću novinska agencija Tanjug prestaje da važi datumom potpisivanja kupoprodajnog ugovora, odnosno najkasnije 31. oktobra 2015. godine, saopštilo je Ministarstvo kulture i informisanja.
Kako je navedeno, tokom prethodnih meseci Agencija za privatizaciju organizovala je dva javna poziva za prodaju Tanjuga, koji su proglašeni neuspešnim, jer nije bilo zainteresovanih kupaca.
U skladu sa Zakonom o informisanju i medijima, Vlada Srbije donela je, kako se navodi, Odluku o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća novinske agencije Tanjug.
Tom odlukom se, između ostalog, predviđa da će svi zaposleni dobiti otpremnine u skladu sa Programom za rešavanje viška zaposlenih u procesu privatizacije, kao i da će im biti plaćeno za rad i angažman u periodu do donošenja Odluke o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća novinske agencije Tanjug, koja će biti objavljena u Službenom glasniku Republike Srbije.
(Ministarstvo: Vlada donela odluku o prestanku Tanjuga,
Tanjug, 4 novembar 2015 14:10)
***
Ministarstvo kulture i informisanja Vlade Republike Srbije podsetilo je danas na to da je tokom prethodnih meseci Agencija za privatizaciju organizovala dva javna poziva za prodaju Javnog preduzeća Novinska agencija Tanjug, koji su proglašeni neuspešnim jer nije bilo zainteresovanih kupaca.
S obzirom na to da član 146 Zakona o javnom informisanju i medijima predviđa da Zakon o Javnom preduzeću Novinska agencija Tanjug prestaje da važi datumom potpisivanja kupoprodajnog ugovora, odnosno najkasnije 31. oktobra, Vlada je donela Odluku o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća Novinske agencije Tanjug.
Ovom odlukom se, između ostalog, predviđa da će svi zaposleni dobiti otpremnine u skladu sa Programom za rešavanje viška zaposlenih u procesu privatizacije.
Takođe, ovim dokumentom je predviđeno da će radnicima biti plaćeno za rad i angažman u periodu do donošenja pomenute odluke, koja će biti objavljena u Službenom glasniku Srbije.
(Doneta odluka o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća novinske agencije Tanjug, Sajt Ministarstva kulture i informisanja, 4. novembar 2015 14:10)
Vučić Tasovcu o Tanjugu: Opet si podmetnuo moja leđaTanjug, 5. novembra 2015.
Premijer Aleksandar Vučić rekao je na sednici vlade po povratku iz Sarajeva da je razočaran onim što se dogodilo sa Tanjugom i oštro kritikovao ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca zbog odluke o gašenju Agencije, saznaje Tanjug.
„Hoću zbog stenograma i istorije da kazem koliko sam razočaran onim što se desilo oko Tanjuga“, rekao je premijer obraćajući se direktno ministru Tasovcu.
„Hoću zbog stenograma i istorije da kažem da sam bio protiv gašenja Tanjuga“, kazao je premijer i istakao: „Ti i Saša Mirković ste me ubeđivali da je to važno, potrebno i reformski“.
„Tražio si da ne ideš u Sarajevo kako bi ostao ovde da braniš i obrazložiš odluku. Noćas sam gledao vesti, nigde te nisam video, samo sam čuo nemušto objašnjenje Saše Mirkovića, gde se poziva na tačku 141. pa ne razumem tačno zašto nisi išao u Sarajevo“, naveo je predsednik Vlade Srbije.
Premijer Vučić je članovima vlade poručio: „Oni koji neće da budu u vladi, oni koji su samostalni strelci, oni koji neće da budu deo tima, i da idu negde sa vladom, zato što nisu u prvom planu, a rezultati su im nevidljivi, a to se sad ne odnosi na tebe Tasovac, njih molim da se tako ne ponašaju. Jasno vam je da vas neću moliti nizašta“.
„Iako sam ja bio protiv gašenja Tanjuga, a ti Tasovac za…. Ti Tasovac nisi podmetnuo svoja leđa, podmetnuo si moja leđa, kao i obično“, zaključio je premijer.
( Vučić Tasovcu o Tanjugu: Opet si podmetnuo moja leđaTanjug, 5. novembra 2015.)
Ivan Tasovac: Vučić protiv gašenja Tanjuga, ali za poštovanje zakona
Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac potvrdio je danas da je premijer Aleksandar Vučić bio protiv gašenja Tanjuga, ali, istakao je, ne i protiv poštovanja zakona, te dodao da će „sve biti po zakonu, bar dok je on ministar“.
„Hoću zbog stenograma i istorije da kazem koliko sam razočaran onim što se desilo oko Tanjuga“, rekao je premijer na današnjoj sednici vlade, obraćajući se direktno ministru Tasovcu.
„Hoću zbog stenograma i istorije da kažem da sam bio protiv gašenja Tanjuga“, kazao je premijer, prema nezvaničnim saznanjima Tanjuga.
Tasovac je u saopštenju za javnost potvrdio te navode, i dodao: „Najpre moram, ne zbog istorije, nego zbog istine i elementarnog poštenja, da potvrdim navode medija sa današnje sednice vlade. Od reči do reči su tačni. Takođe, zbog istih razloga, potvrđujem i da je premijer bio protiv gašenja Tanjuga, ali ne i protiv poštovanja zakona“, naveo je Tasovac u saopštenju.
„I uz puno poštovanje njegovih razloga, od kojih je sudbina 180 zaposlenih verovatno bila na prvom mestu, moram da kažem da sam ja io za poštovanje zakona i svako postupanje koje je u skladu sa zakonom“, naveo je Tasovac.
„To ne znači da ja lično nisam zabrinut za zaposlene u Tanjugu, kao i sve ostale zaposlene u državnim medijima koji nisu našli kupca. Ali, taj lični osećaj, nikako nije mogao, niti je trebalo da me spreči u obavljanju mog osnovnog posla kao ministra informisanja“, rekao je Tasovac i dodao da je to pre svega sprovođenje Medijske strategije, usvojene 2011, u saglasnosti i uz učešće svih novinarskih i medijskih udruženja, a po kojoj je dužnost države bila da izađe iz vlasničke strukture medija i omogući ravnopravnu i fer tržišnu utakmicu.
On je „one koji danas kukaju i napadaju vladu“ podsetio na Strategiju, te da je posle javnih rasprava i konsultacija sa Briselom, usvojen i set medijskih zakona, koji je odredio rokove za ostvarenje strategije i izlazak države iz vlasničke strukture medija.
Prema njegovim rečima, budući da su medijski zakoni usvojeni avgusta 2014. godine, mediji su imali punih 15 meseci da se pripreme za proces privatizacije.
„Isto toliko vremena imali su i ljudi u Tanjugu i drugim državnim medijima, da potraže kupca ili bar privatizacionog savetnika. Tačno toliko vremena imali su i ljudi iz Tanjuga, ako ni za šta drugo, a ono bar da Agenciji za privatizaciju u propisanom roku podnesu zahtev za organizovanje besplatne podele akcija“, naveo je Tasovac i istakao da je u tome moglo da pomogne „i sada skandalizovano novinarsko udruženje“.
On je naveo da pomoć države niko nije tražio 15 meseci, čekajući, kako je naveo, da medijska reforma propadne, kao i tolike do sada.
„Možda i zato što im je bilo lagodnije da to vreme potroše na priče o cenzuri i autocenzuri, zaboravljajući da je beg od učešća u poslu privatizacije medija, najgori oblik autocenzure ikada zabeležen. Gospodo, na taj način ste se, bukvalno, auto-ugasili. I sada smo tu gde smo“, rekao je Tasovac.
Ministar je rekao da oni koji su tražili da se država skloni iz medija sad viču da ostane, oni koji su godinama za tržište i fer utakmicu sad ćute ili traže odgovornost od onih koji su im upravo takvu utakmicu omogućili, dok bi oni koji su za EU integracije i usaglašavanje naših propisa sa evropskim sad da se u njihovom slučaju „ne držimo zakona kao pijan plota“.
„Sprovođenje zakona jeste deo reformi medija, što svakako nisu teoretisanja po tviteru, tribinama i stranim ambasadama. Primena zakona omogućava tržište, sprečava cenzuru, i svodi priče o autocenzuri na ono što i jesu – preuzimanje odgovornosti za ono što svako od nas jeste, šta ume i zna“, naveo je Tasovac.
Ministar je upitao zašto oni koji hoće Tanjug nisu kupili agenciju ili joj bar našli kupca, što je moglo da bude urađeno i za nešto manje od 400.000 evra u drugom krugu aukcije.
„Gde ste bili? Šta ste radili tih 15 meseci? Niste čuli za strateške partnere, kredite, biznis planove na osnovu kojih se dobija novac za projekte? Naravno da niste, pošto ste se, sve to vreme bavili špekulacijama o državnom uticaju na medije, pritiscima, cenzuri“, naveo je Tasovac.
Kako kaže, to im je bilo važnije i iskazivalo je manje truda od eventualnog udruživanja radi kupovine nacionalne agencije, iz koje bi, kao njeni vlasnici, mogli da emitujete vesti kakve god želite.
„Ali, pošto to niste hteli, sada vam je opet država kriva. I hteli bi da umesto vas reši i Tanjug i sve ostale medije koje niko neće. E tu ste se prevarili, bez obzira na prirodnu ljudsku empatiju prema svakome ko ostane bez posla“, naveo je Tasovac.
Ministar je rekao da je više od 70 odsto oglašenih medija našlo kupca na tržištu, te da će svi mediji koji su na vreme podneli zahtev Agenciji za privatizaciju pristupiti podeli besplatnih akcija zaposlenima.
„Sve će biti po zakonu, bar dok sam ja ministar“, rekao je Tasovac.
On je uputio i „izvinjenje“ zbog toga što juče nije bio ni u Sarajevu, na zajedničkoj sednici vlada Srbije i BiH ni u Beogradu, i što nije odgovarao na pitanja o Tanjugu, objasnivši da je bio u Parizu, na Generalnoj skupštini Uneska, posvećenoj zahtevu Kosova za prijem u ovu organizaciju.
„Danas sam tu“, zaključio je Tasovac.
( Tasovac: Vučić protiv gašenja Tanjuga, ali za poštovanje zakona
Tanjug)
Brojne inostrane agencije pokušavale su da osnuju svoje ispostave u Kraljevini Srbiji, ali je srpska vlada to odbijala, želeći da ima svoju agenciju. Šef srpskog Pres biroa Ivan Ivanić je skoro tri godine radio na tome, pošto je na Devetom kongresu Sveslovenskih novinara u Sofiji, 1910. godine izabran Odbor za pripremu osnivanja Sveslovenske novinske agencije sa sedištem u Beogradu. Na Desetom kongresu novinara, održanom 1911. godine u Beogradu, Ivanić je izneo konkretne predloge za osnivanje agencije kao akcionarskog društva, ali su sprovođenje osujetili Balkanski ratovi, a posle njih i Prvi svetski rat.
U septembru 1919. godine francuski novinar Alber Mise osnovao je, uz pristanak vlade u Beogradu, telegrafsku agenciju Avala. Mise je bio direktor, a za kodirektora postavljen je Rista Marjanović. Prvi saradnici bili su Francuzi de Kok i Kasteran i domaći novinar Manojlo Ozerović.
U početku Avala je izdavala manji bilten na francuskom jeziku s pregledom pisanja nekoliko jugoslovenskih dnevnih listova o političkim događajima u svetu i o političkim i privrednim zbivanjima u kraljevini. Bilten je bio namenjen diplomatskom koru i državnim organima. Sredinom januara 1920. godine Avala je počela da prima telegrame-vesti novinskih agencija iz Pariza, Berna, Atine i Madrida, a ubrzo i iz drugih evropskih prestonica.
Posle konferencije u Bernu juna 1924. na kojoj su uspostavljene osnove za kasniji savez agencija 27 evropskih država, Avala proširuje delatnost formiranjem redakcije, koja je do tada bila pod okriljem Odseka za štampu Ministarstva inostranih poslova. Iste godine organizuje i privrednu službu za bežični prijem i slanje finansijskih, berzanskih i trgovačkih informacija domaćim korisnicima. Ugovorom Ministarstva inostranih poslova, Rojtersa, Avasa i ATS-a omogućeno je da Avala servise tih agencija dostavlja domaćim pretplatnicima na srpskom i slovenačkom jeziku, kojim se Kraljevina Jugoslavija ponovo izvukla od monopolske kontrole Volfa. Avala je nabavila manju radio-stanicu sa kojom je „upila“ male privatne agencije Jugoradio i Oko u Beogradu i Vojvodinu u Novom Sadu.
Početkom 1927. godine Avala prelazi u nadležnost Odseka za štampu Ministarstva inostranih poslova, a time i delom na državni budžet. Mise je morao da napusti Beograd pošto je otkriveno da je bio agent francuske vojne obaveštajne službe, a na njegovo mesto je za v. d. direktora postavljen novinar Avale Đorđe Perić. Godine 1929. Avala je pretvorena u akcionarsko društvo sa kapitalom od pet miliona dinara. Država je posedovala 90 %, a jugoslovenski listovi deset odsto akcija. Vlada je agenciji obezbeđivala pet miliona dinara – budžet Avale bio je oko osam miliona dinara – kao naknadu za emitovanje domaćih saopštenja. Avala je imala pored rukovodstva i 120 nameštenika, od čega su više od polovine bili novinari, koji su raspoređeni u beogradskoj centrali i pet biroa u vodećim provincijskim centrima kraljevine, sa dopisnicima iz Pariza, Berlina, Londona, Beča, Varšave i Rima. Od 1929. godine ukinuta su dopisništva u Berlinu, Beču, Varšavi i Rimu, aotvoreni u Sofiji, Atini, Ankari, Bukureštu i Tirani.
U januaru 1935. godine obavljene su organizacione promene u kojima su obrazovani spoljni, unutrašnji i berzanski odsek i oglasno odeljenje. Godine 1936. nabavljena je radio-telegrafska prijemna stanica sa u to vreme najsavremenijim aparatima, a 1938. godine je i centralni Pres biro preko Avale davao izveštaje svojih dopisnika iz inostranstva. Od 1940. Avala je počela da prima i servis sovjetskog TASS-a. Nabavkom savremene opreme, prijem inostranog servisa povećan je sa 2.400 reći dnevno u 1933. godini na više od 40.000 reči dnevno u 1936. godini. Vesti su radio-uređajima redovno otpremane svim novinskim agencijama na Balkanu i u srednjoj Evropi. Njima je 1936. godine u proseku otpremano 500 reči dnevno, a domaćim korisnicima od 2.800 reči u 1936. godini do 7.700 reči dnevno u 1937. godini.
Avala je imala više od 500 pretplatnika u zemlji – mušterije su bili 23 dnevna lista, radio-stanice, poslovne firme, banke i razne ustanove. Inostrani servis prevođen je na sedam jezika – francuski, nemački, engleski, italijanski, španski, ruski i bugarski. Najznačajniji bilten bio je onaj na francuskom jeziku za strane diplomate, a posebno za trgovinske predstavnike. Od 1936. godine izlazio je tri puta dnevno na 18 strana, s posebnim potpunim pregledom privredne stanja u zemlji.
Nemački okupator likvidirao je Avalu 6. juna 1941. godine, a njene prostorije, tehniku i deo personala pripojio je svojoj agenciji DNB (Deutsches Nachrichtenbüro). Poslednji glavni urednik i direktor Avale bili su Petar Bešević i Gavra Velikić.
( Dinko Gluhonjić: Diskurs agencijskog novinarstva, Novi Sad 2011.)
Državni sekretar u Ministarstvu kulture i infomisanja Saša Mirković odbacio je danas kao netačne navode da će posle gašenja nacionalne novinske agencije Tanjug početi da radi nova agencija pri Vladi Srbije, istakavši da su privatne agencije Beta i Fonet dovoljne za tržište Srbije.
Posle odluke Vlade Srbije o gašenju Tanjuga, osnovanog pre 72 godine, Mirković je rekao da je Zakonom o javnom informisanju i medijima definisano da država izlazi iz vlasništva u medijima, a povodom tvrdnji o osnivanju nove agencije pri Vladi Srbije kaže da bi se tako nešto dogodilo, morala bi da usledi izmena zakona, što nije planirano.
( Mirković: Beta i Fonet su dovoljni za tržište SrbijeTanjug, 4. novembra 2015. )
Premijer Aleksandar Vučić potvrdio je danas da će učiniti sve da se zaposlenima u Tanjugu pomogne da nastave svoj posao.
„Meni je stalo i pomoći ću i naći ćemo načina, da sa opremom i svojim objektom koje imamo olakšamo nekom privatniku koji bi tu uložio“, rekao je Vučić i dodao da će to učiniti zbog „brend nejma“ i ljudi koji tamo rade.
Zamerio je onima koji su ga kritikovali zbog odluke o „gašenju“ Tanjuga, nazvavši to licemerjem.
„Gospodo, ako toliko volite, uzmi pa plati. Ali nemoj sutradan da mi tražiš veće plate i penzije. Tu vrstu socijalističkog samoupravnog licemerstva koji postoji u našoj javnosti, to je takav bezorabzluk da jednostano nemam reči“, rekao je Vučić.
S druge strane, kako je rekao, direktorka Tanjuga Branka Đukić nije širila „tu vrstu licemerstva“ kao neki drugi i bila je veoma fer.
Na pitanje o tome kako će se naći rešenje za Tanjug, premijer je rekao da ne želi da govori o tehničkim stvarima, da to rešavaju pravnici, ali da se u svakom slučaju zakon neće kršiti.
Vučić je rekao da se nije mešao u pitanja medija, ali da ne može da razume da se u javnosti jedan traži jedno, a drugi dan nešto sasvim suprotno.
„Svako zna kako bi potrošio pare, a niko ne govori kako bi zaradio pare za državu“, rekao je Vučić.
Vučić je naveo i da je ministru kulture Ivanu Tasovcu poručio da u sredu ne ide u Pariz, već da ostane u Srbiji i iznese argumente u vezi sa Tanjugom.
„Rekao sam – ostani ovde, pošto mi kažete da imate argumente, ali nemoj da ti je argument ‘piše u članu zakona’, već izađi pa kaži – ko će da plati, to je neki argument“, rekao je Vučić.
„Vratio sam se iz Sarajeva, pogledam vesti, nema Tasovca ni argumenta, već se digla samoupravna socijalistička revolucija… Vidim naslovne strane – Vučić ugasio Tanjug. Pa, kad sam stigao i da ga ugasim, a znam da sam jedini bio protiv“, rekao je Vučić i dodao da je Tasovac ipak posle toga poturio svoja leđa i rekao da je on bio za gašenje Tanjuga.
( Vučić: Pomoći ću, naći ćemo način da Tanjug nastavi rad Tanjug, 6. novembar 2015. 14:26 )
Najpre moram, ne zbog istorije, nego zbog istine i elementarnog poštenja, da potvrdim navode medija sa današnje sednice vlade.
Od reči do reči su tačni.
Takođe, zbog istih razloga, potvrđujem i da je premijer bio protiv gašenja Tanjuga, ali ne i protiv poštovanja zakona.
I uz puno poštovanje njegovih razloga – od kojih je sudbina 180 zaposlenih verovatno bila na prvom mestu – moram da kažem da sam ja bio za poštovanje zakona i svako postupanje koje je u skladu sa zakonom.
To ne znači da ja lično nisam zabrinut za zaposlene u Tanjugu, kao i sve ostale zaposlene u državnim medijima koji nisu našli kupca.
Ali, taj lični osećaj, nikako nije mogao, niti je trebalo da me spreči u obavljanju mog osnovnog posla kao ministra informisanja. A to je, pre svega dosledno sprovođenje Medijske strategije, usvojene još 2011. godine, uz saglasnost i učešće svih novinarskih i medijskih udruženja.
Po toj Strategiji, da podsetim danas one koji kukaju i napadaju Vladu, dužnost države bila je da izađe iz vlasničke strukture medija i omogući ravnopravnu i fer tržišnu utakmicu.
U skladu s tim, opet posle javnih rasprava i uz konsultaciju sa Briselom, usvojen je set medijskih zakona, koji je odredio rokove za ostvarenje strategije i izlazak države iz vlasničke strukture medija.
Ti zakoni su usvojeni avgusta 2014. godine, što znači da su mediji imali punih 15 meseci da se pripreme za proces privatizacije.
Isto toliko vremena imali su i ljudi u Tanjugu i drugim državnim medijima, da potraže kupca ili bar privatizacionog savetnika.
Tačno toliko vremena imali su i ljudi iz Tanjuga, ako ni za šta drugo, a ono bar da Agenciji za privatizaciju u propisanom roku podnesu zahtev za organizovanje besplatne podele akcija.
U tome je moglo da im pomogne i sada skandalizovano novinarsko udruženje. Država to, umesto svih njih, nije, opet po zakonu, smela da radi.
To, opet, ne znači da država nije htela da pomogne, ali tu pomoć niko 15 meseci nije tražio, sve čekajući da medijska reforma propadne, kao i tolike do sada.
Možda i zato što im je bilo lagodnije da to vreme potroše na priče o cenzuri i autocenzuri, zaboravljajući da je beg od učešća u poslu privatizacije medija, najgori oblik autocenzure ikada zabeležen. Gospodo, na taj način ste se, bukvalno, auto-ugasili.
I sada smo tu gde smo.
Oni koji su tražili da se država skloni iz medija, sada viču – ne sklanjaj se, ostani!
Oni koji su, godinama, za tržište i fer utakmicu, sada ili ćute ili traže odgovornost od onih koji su im upravo takvu utakmicu omogućili.
Oni koji su za EU integracije i usaglašavanje naših propisa, pogotovo medijskih, sa evropskim, sada bi da se malo, bar u njihovom slučaju, ne držimo zakona kao pijan plota.
Sprovođenje zakona jeste deo reformi medija, što svakako nisu teoretisanja po tviteru, tribinama i stranim ambasadama.
Primena zakona omogućava tržište, sprečava cenzuru, i svodi priče o autocenzuri na ono što i jesu – preuzimanje odgovornosti za ono što svako od nas jeste, šta ume i zna.
Drugim rečima – hoćete Tanjug?
Zašto ga niste kupili ili mu bar našli kupca?
Mogli ste to da uradite za nešto manje od 400 hiljada evra, koliko je za Tanjug traženo u drugom krugu aukcije u Agenciji za privatizaciju.
Pa? Gde ste bili? Šta ste radili tih 15 meseci?
Niste čuli za strateške partnere, kredite, biznis planove na osnovu kojih se dobija novac za projekte?
Naravno da niste, pošto ste se, sve to vreme bavili špekulacijama o državnom uticaju na medije, pritiscima, cenzuri.
To vam je bilo važnije i iziskivalo je manje truda od eventualnog udruživanja radi kupovine nacionalne agencije, iz koje bi, kao njeni vlasnici, mogli da emitujete vesti kakve god želite.
Ali, pošto to niste hteli, sada vam je opet država kriva. I hteli bi da umesto vas reši i Tanjug i sve ostale medije koje niko neće. E tu ste se prevarili, bez obzira na prirodnu ljudsku empatiju prema svakome ko ostane bez posla.
Privatizacija medija ima više od 70 posto uspešnosti, ili, na srpskom, više od 70 odsto oglašenih medija je našlo kupca na tržištu.
Kao i što će svi mediji koji su na vreme podneli zahtev Agenciji za privatizaciju pristupiti podeli besplatnih akcija zaposlenima.
I sve će biti po zakonu, bar dok sam ja ministar.
I, na kraju, dužan sam kratko izvinjenje zbog toga što juče nisam bio ni u Sarajevu, ni u Beogradu, i što nisam odgovarao na pitanja o Tanjugu.
Bio sam u Parizu, na Generalnoj skupštini Uneska, posvećenoj zahtevu Kosova za prijem u ovu organizaciju.
Danas sam tu.
( Saopštenje ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca 5. novembra 2015.
Udruženje novinara Srbije (UNS) zaprepašćeno je što nije omogućeno da zaposleni u nacionalnoj novinskoj agenciji Tanjug, poput ostalih zaposlenih u medijima u privatizaciji, ostvare pravo na prenos kapitala bez naknade.
Po tumačenju koje je UNS nezvanično dobio iz Vlade, prestankom važenja Zakona o novinskoj agenciji Tanjug, u ponoć 31. oktobra 2015. godine, formalno-pravno prestala je da postoji nacionalna novinska agencija, pa i sva prava na prenos kapitala bez naknade na koji bi zaposleni do tada imali pravo.
Po Zakonu o javnom informisanju i medijima, da je postupak prenosa kapitala pokrenut odmah po okončanju drugog kruga privatizacije – 7. oktobra, a pre prestanka važenja Zakona o Tanjugu, zaposleni u ovoj agenciji mogli su da ostvare prava koja im pripadaju po Zakonu o javnom informisanju i medijima.
UNS podseća da je državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković 10. oktobra izjavio da je „besplatna podela akcija nešto što Zakon prepoznaje kao sledeću fazu kada je u pitanju Novinska agencija Tanjug“.
UNS ističe da su Agencija za privatizaciju i menadžment Tanjuga morali da pre isteka roka pokrenu postupak kojim bi zaposlenima omogućili pravo koje im pripada po Zakonu o javnom informisanju i medijima.
UNS apeluje na Vladu Srbije i Ministarstvo kulture i informisanja da ne prepuste gašenju nacionalnu novinsku agenciju koja je prepoznatljiv brend Srbije i bivše Jugoslavije u svetu.
Najmanje što mogu i treba da urade jeste da omoguće ista prava zaposlenima u Tanjugu kao novinarima i medijskim radnicima drugih medija u privatizaciji i omoguće im da pod ravnopravnim uslovima uđu u tržišnu utakmicu sa drugim agencijama.
( UNS: Vlada da osigura pravo na prenos kapitala i zaposlenima u Tanjugu )
Na fotografiji od 5. novembra 1943. je prva redakcija nove agencije: Moša Pijade, Vladislav Ribnikar, Lepa Pijade, Olga Humo i Jara Ribnikar. Na njoj se vide i Ivo Lola Ribar, Vladimir Velebit i dr Ivan Ribar. Ovu fotografiju prve, ratne redakcije Tanjuga napravio je Vili Šimunov-Barba. Taj trenutak je ovekovečio svojom „Lajkom“.
***
U vreme kad je Agencija počela da radi, a prvi izveštaj emitovan je 5. decembra 1943, direktor Tanjuga bio je Vladislav Ribnikar. Izveštači su bili Milan Gavrić i Mahmut Konjhodžić, foto-reporteri Vili Šimunov-Barba i Danilo Kabić, a radio-telegrafisti Veljko Dragićević, Jozo Butorac, Anđelko Gančević i Ante Runjić, stenografi Aleksandar Tepavčevic i Nikita Bakov, a prevodioci Lepa Pijade, Olga Humo i Jara Ribnikar.
( KULTURA SEĆANJA – TANJUG >
KRATKA ISTORIJA SLAVE I PROPASTI VREME | BR 1180 | 15. AVGUST 2013. )
***
Tokom Drugog svetskog rata nastaće nova jugoslovenska novinska agencija – Tanjug. Tanjug je bio prva novinska agencija na slobodnoj teritoriji jedne zemlje, osnovana u okupiranoj Evropi u Drugom svetskom ratu,po čemu je bila jedinstvena u svetu. Naime, nju nije osnovala država,nisu je organizovali akcionari, niti su je formirali izdavači novina. Njena prva redakcija radila je uglavnom u šumi.
Tanjug je osnovan u novembru 1943. godine u Jajcu (Bosna i Hercegovina)s ciljem da verno prezentuje svetu šta se kod nas zbiva i da upozna čitaoce šta se zbiva u svetu. Osnivač Tanjuga bio je Moša Pijade,koji mu je dao i ime, a prvi direktor bio je Vladislav Ribnikar. Tanjug je počeo rad pomoću malog trofejnog predajnika, geštetnera (mašinom za umnožavanje) u lošem stanju i raštimovane pisaće mašine. „Ovde Telegrafska agencija nove Jugoslavije… Tanjug javlja, Tanjug javlja…“,bile su reči kojima se, po prvi put 5. novembra 1943. godine, oglasila novonastala agencija.
Od osnivanja ova agencija je bila pod snažnim uticajem sovjetske novinske agencije Tass. Rodoljub Čolaković bio je oficir za vezu Tanjuga u Moskvi sa centralom u Tassu. Tanjug je preko Moskve emitovao u svet šta se dešava u Jugoslaviji.
Nova agencija izdavala je bilten. Prvi broj nosio je datum 10. novembar 1943. godine, a prva informacija glasila je: „Pre izvesnog vremena došao je u Jugoslaviju britanski brigadni general Meklejn, kao izaslanik komandanta savezničkih oružanih snaga na Srednjem istoku E. M. Vilson pri vrhovnom štabu NOV i POJ. Prilikom svoje posete, general Meklejn predao je vrhovnom komandantu NOV i POJ, drugu Titu, pismo komandantaVilsona…“
Prvu informaciju o formiranju Tanjuga objavila je radio-stanica Slobodna Jugoslavija sredinom novembra 1943. godine, čije je sedište bilo u Moskvi. Prislušna služba BBC-ja, koja je pratila emisije Slobodne Jugoslavije,bila je prva strana radio-stanica koja je objavila informaciju o osnivanju Tanjuga.
U prvim godinama rad je organizovan po uzoru na sovjetski Tass, da bi vremenom uz širenje dopisničke mreže u svetu i kontakte i saradnju agencijama, Tanjug prerastao u agenciju koja će težiti da ispunjava osnovne profesionalne standarde: brzinu, tačnost, preciznost,zanimljivost, analitičnost.
Dopisnici Tanjuga najčešće su koristili tehničke usluge dopisništava Rojtersa širom sveta, pa je druženje s novinarima najuglednije svetske agencije nesumnjivo doprinelo dobrom stručnom usavršavanju. Zahvaljujući dopisnicima i vestima drugih agencija, Tanjug je javljao gotovo sve što bi moglo da zadovolji i najzahtevnije: od izveštaja o prirodnim katastrofama i državnim udarima, političkim skupovima i svetskim sportskim šampionatima, intimama krunisanih glava do neobičnosti koje se ponekad događaju običnim ljudima.
Prvi zadatak Tanjuga bio je, kao što je to u novembru 1943. godine objasnio Moša Pijade, da radio-telegrafskim emisijama obaveštava svet o zbivanjima na jugoslovenskom frontu u borbi protiv nacističke Nemačke, ali i o revolucionarnim društvenim, političkim i ekonomskim socijalističkim reformama, koje je za posleratni period pripremao nosilac antifašističke borbe, Komunistička partija Jugoslavije. Taj zadatak uspeš-no je ispunjen zahvaljujući i pomoći savezničkih medija, poput BBC-ja.
U posleratnom periodu Tanjug je brzo razvio svoju mrežu dopisništva uzemlji, ali i u svetu. Agencija je zato postala važan izvor informacija za sve jugoslovenske medije.
Ova agencija je na samom početku bila čisto budžetska ustanova. Od 1952. godine uvela je pretplatu na svoje servise, pa je tako počelo delimično samofinansiranje Tanjuga. Država je, međutim, i dalje brinula o funkcionisanju „Emisije za inostranstvo“, redakcije koja je, u stvari, bila Tanjug za svet, nudeći stranom tržištu obilje informacija na engleskom,francuskom, španskom i nemačkom jeziku. Agencija se i tehnički brzo razvijala, pa su prvi teleprinteri uvedeni već 1947, a prvi radio-printerski kanali 10 godina kasnije. Kompjuterska era Tanjuga započela je 1985. godine.
U sukobu Tita sa Staljinom 1948. godine, Tanjug je odigrao veoma značajnu ulogu, u atmosferi u kojoj je SSSR sa svojim saveznicima iz Istočnog bloka pokušavao da izoluje Jugoslaviju.
Tokom perioda hladnog rata i blokovske podele sveta, Tanjug se sve bolje pozicionirao u svetu. Tome je doprinela pre svega uloga SFRJ u Pokretu nesvrstanih, gde se ona pojavljivala kao jedan od lidera. Takva njena uloga političke neutralnosti u podeljenom svetu doprinela je i porastu poverenja u Tanjug. Informacije jugoslovenske novinske agencije koristili su mediji i sa Zapada i sa Istoka. S druge strane, država je ozbiljno vodila računa o razvoju Tanjuga, ulagala je u razvoj dopisničke mreže i u modernizaciju opreme. Na vrhuncu svoga razvoja, u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka, Tanjug je izrastao u agenciju koja je 1968. godine po snazi bila rangirana kao osma novinska agencija u svetu. Sredinom sedamdesetih, Tanjug je bio jedna od najpouzdanijih novinskih agencija u svetu. Tada nije bila retkost da pretekne Rojters, AFP i AP ekskluzivnim informacijama. Tako je, na primer, dopisnik Tanjuga iz Vijetnama Mihailo Šaranović 1975. godine prvi javio o padu Sajgona. Tu vest prenele su sve svetske agencije, navodeći Tanjug kao izvor, (Briza, 2009).
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka, međutim,Tanjug doživljava dramatičan pad u svakom smislu. Padom Berlinskog zida krajem 1989. godine zvanično nestaje blokovske podele sveta,čime Pokret nesvrstanih, čiji je jedan od lidera bila SFRJ, drastično gubina značaju. Samim tim, i značaj agencije poput Tanjuga u svetskim okvirima postaje daleko manji.
I dok se u Evropi slavi pad Berlinskog zida, na prostoru bivše Jugoslavije u isto vreme pripremaju se krvavi ratovi, koji će značajno unazaditi medije u ovom regionu, a među njima i Tanjug.
Od nekada ugledne svetske agencije, Tanjug se tokom devedesetih godina, pod režimom Slobodana Miloševića, pretvorio u propagandnu mašinu za pripremu rata. Sličnu sudbinu doživeli su svi državni mediji u Srbiji. Tokom ratova na prostoru SFRJ Tanjug je prekršio osnovna pravila agencijskog izveštavanja, jer je iz njegovih vesti i izveštaja iščezla najvažnija karakteristika – objektivnost. Uz to, infrastruktura, koja je decenijama bila građena, lošim poslovanjem raznih rukovodstava agencije,gotovo da je bila potpuno uništena. Uništen je i najveći deo dopisničke mreže. Ipak, najveća cena koju je Tanjug platio bilo je gubljenje poverenja klijenata u istinitost informacija. Nekada ugledna agencija razbijena je u paramparčad, a posledice takvog poslovanja u dobroj meri osete se i danas, (Briza, 2009).
Zajedno sa raspadom SFRJ na sastavne delove raspadao se i Tanjug, tako da su i novinske agencije u novonastalim državama zapravo u najvećoj meri nastale iz Tanjuga. U Hrvatskoj Hina (Hrvatska izvještajna novinska agencija), u Bosni i Hercegovini Srna (Srpska novinska agencija)i Fena (Federalna novinska agencija), u Crnoj Gori Mina, u Sloveniji Sta (Slovenska tiskovna agencija), u Makedoniji Mia (Makedonska informativnaagencija), na Kosovu – Kosova press.
Tanjug nikad nije bio politički neutralan. Njegova prednost u to vreme je bila što je bio na čelu Pula novinskih agencija nesvrstanih zemalja, tako da je imao izvore u nacionalnim agencijama mnogobrojnih nesvrstanih zemalja, koji su često bili zatvoreni za velike agencije, a i zato što je, zahvaljujuć inesvrstanoj poziciji Jugoslavije, imao lakši pristup i Vašingtonu i Moskvi nego što je, na primer, AP imao Moskvi, a TASS Vašingtonu (Briza, 2009).
( Dinko Gluhonjić: Diskurs agencijskog novinarstva, Novi Sad 2011.)
***
Moši Pijadije, sinula ideja: zvaće se Tanjug, što će u punom nazivu reći – Telegrafska agencija nove Jugoslavije…
Telegrafska agencija Nova Jugoslavija – Tanjug – osnovana je 5. novembra 1943. u Jajcu.
„Ovde Telegrafska agencija nova Jugoslavija…Tanjug javlja, Tanjug javlja…“ bile su reči kojima se, prvi put, 5. novembra 1943. oglasila novoosnovana agencija.
„Prvi zadatak Tanjuga je bio da preko radio-telegrafskih emisija obavesti svet o svemu što se zbivalo na Drugom zasedanju AVNOJA u Jajcu.
Zabeleženo je kako Tanjug dobio svoj naziv, kako se došlo do skraćenice od šest slova.
Razmatrane su mnoge varijante i ideje. Jedni su se zalagali da se zove Telegrafska agencija slobodne Jugoslavije (TASJUG), novinsko -telegrafska agencija nove Jugoslavije (notasjug), ili Telegrafska agencija nova Jugoslavija (TENANOJ). Ideja je, kažu, bilo još, ali većina skraćenica je, kad se izgovore, zvučala ili prokineski ili prosovjetski.
Moši Pijadije, sinula ideja: zvaće se Tanjug, što će u punom nazivu reći – Telegrafska agencija nove Jugoslavije…
Osnivanje Tanjuga ovekovečeno je i foto aparatom. Na fotografiji od 5. novembra 1943. je prva redakcija nove agencije: Moša Pijade, Vladislav Ribnikar, Lepa Pijade, Olga Humo i Jara Ribnikar. Na njoj se vide i Ivo Lola Ribar, Vladimir Velebit i dr Ivan Ribar.
Ovu fotografiju prve, ratne redakcije Tanjuga napravio je Vili Šimunov-Barba. Taj trenutak je ovekovečio svojom „Lajkom“. On je inače radio za Tanjug i – ratovao. Poginuo je 26. maja 1944, u vreme nemačkog desanta na Drvar.
Prvi direktor bio je Vladislav Ribnikar.
Tanjug imao je u jednom trenutku čak 48 dopisnika širom sveta, i svrstavan je u 10 najjačih svetskih agencija i imao vodeće mesto u Pulu agencija nesvrstanih zemalja, što je u tadašnjim međunarodnim okolnostima imalo veliki značaj.
Ovako visok rejting Tanjug je steko zasluženo prvi javio da su Vijetnamci 1975. oslobodili Sajgon (Ho Ši Min), da je otpočela invazija na Kubu 1961. godine, da su trupe Varšavskog ugovora 1968. ušle u Čehoslovačku. Prvi je 1972. javio da je Bobi Fišer postao šahovski prvak sveta i pre drugih je oglasio i pad Nikolae Čaušeskua u Rumuniji 1989.
Kroz Tanjug su prošla mnoga poznata, najpoznatija imena jugoslovenskog novinarstva, koja će ostati upamćena i van ovih prostora, jer su njihovi tekstovi objavljivani i u stranim listovima: Branko Bogunović, Momčilo Pudar, Mihailo Šaranović, Mirko Aksentijević, Miloš Ćorović, Božidar Kažić, Borislav Lalić, Jovan Vavić…i mnogi drugi.
(KAKO SU POČELI: Telegrafska agencija nova Jugoslavija… Tanjug javlja, Tanjug javlja, Srpska televizija
***
Grupa saradnika i tehničara Tanjuga (na slici desno) je sa Visa, sa sopstvenom radiostanicom, prebačena avionom u Valjevo. Ovde su u toku nekoliko dana emitovane vesti o borbama za oslobođenje Srbije i Beograda za zemlju i inostranstvo. Dok se radiostanica preseljava u Aranđelovac, novinarski saradnici kao ratni izveštači prate završne operacije za oslobođenje Beograda. Iz Aranđelovca je Tanjug prvi poslao vest u zemlju i u svet o oslobođenju glavnog grada Jugoslavije 20. oktobra 1944. godine. Prva tri dana po oslobođenju, radio-stanica i redakcijska grupa su radili u zgradi br. 14. u Ulici Ledi Kaudri.
Rasulo koje je u okupatorskim i izdajničkim redovima nastupilo u vreme bitke za Beograd, iskoristilo je nekoliko službenika okupatorske Agencije „Rudnik“, simpatizera narodnooslobodilačkog pokreta, da spasu neke radio-telegrafske uređaje. Radio-telegrafisti Đuro Perušić, Miloš Černej i drugi izneli su u to vreme u stan Černeja na Zvezdari, gde se već nalazio prijemni centar Agencije „Rudnik“, nekoliko helaparata za prijem i otpremu, četiri dugotalasna radio-telegrafska prijemnika, dva velika -radio-aparata, više pomoćnih mašina i rezervnih delova. Istovremeno je domar Rade Tomić, zajedno sa ovom grupom, sklonio na skrovita mesta u podrume nekoliko teleprintera, pisaćih mašina i mašina za umnožavanje i veću količinu matrica i geštetnerske hartije. Zahvaljujući ovoj sačuvanoj radio-tehnici i ostalom materijalu, brzoj popravci zatečene opreme i pomoći vojnih jedinica od nekoliko davača i prijemnika, agencija Tanjug je bila u stanju da već 25. oktobra 1944. godine, dva dana posle useljenja, počne izdavati Bilten spoljnopolitičkih vesti na pisaćoj mašini, a dan kasnije, 26. oktobra, da taj bilten u većoj količini umnožava na geštetneru.
Prvi direktor Tanjuga u Beogradu Ivo Vejvoda je, sećajući se tih dana, zapisao:
„Sredinom oktobra 1944. godine napustio sam Topusko da bih preko Barija jednim sovjetskim avionom došao u Valjevo. Odatle sam prešao u Aranđelovac, gde su mi drugovi saopštili da odmah krenem za Beograd i preuzmem dužnost direktora Tanjuga.
Sećam se da sam 23. oktobra 1944. godine po podne stigao pred današnju zgradu Tanjuga, gde sam zatekao sestre Leontić, ložača, šofera i domara Radu Tomića. Tomić mi je tada ispričao da su on i dva radio-telegrafista u toku bitke za Beograd izneli iz zgrade nekoliko prijemnih i otpremnih radio-aparata, koji su nam, zajedno sa zatečenim mašinama, omogućili da za dva dana otpočnemo rad izdavanjem biltena spoljnopolitičkih vesti.
Kada posle skoro dvadeset godina razmišljam o tom periodu i sam se čudim kako je posao u agenciji vrlo brzo počeo da teče normalno. Na okupu su bili tehničari koji su odmah obezbedili prijem vesti iz sveta. Našla se i grupa prevodilaca koja je bez teškoća prevodila vesti inostranih agencija. Zajedno sa njima je bila i grupa novinara dobrih profesionalaca, koji su ekspeditivno pripremali ove vesti za bilten. Iz svih krajeva zemlje su pristizali novi saradnici, bilo na sopstvenu inicijativu ili što su ih slala politička rukovodstva.
Opšte radno oduševljenje u Agenciji omogućilo je da savladavamo sve vrste teškoća. Po ceo dan smo radili i mnogi od nas smo u radnim prostorijama i spavali, a svi se u agencijskoj menzi hranili. Uživali smo da se ne krećemo iz Tanjuga. Agencija je poslovala, iako je malo ko od nas o njoj ranije imao neku predstavu.“
(Iz zbornika Dva veka srpskog novinarstva – odlomak iz knjige „Tanjug 1944-1963″, Beograd, 1963.)
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
