Tri šetnje nedeljno za penzionere

Apsolutna zabrana kretanja, „kućni pritvor bez nanogice“ ili „dvadesetčetvoročasovna prinudna izolacija“ za građane Srbije koji žive na terotiriji Republike Srbije a stariji su od 65 godina, je najspornija mera koju je srpska vlada sprovela u pokušajima da se spreči širenje korona virusa. Dok predsednik Aleksandar Vučić objašnjava, a članovi vlade ponavljaju, da je ta mera uvedena da bismo „sačuvali naše bake i deke koje volimo najviše na vetu“, jedan deo javnosti govori o „protivustavnoj starosnoj diskriminaciji“, a drugi se breca na penzionere da im na pamet ne padne da „na kvarno“ izlaze iz kuće da ne bi završili na respiratorima i zauzeli mesto mlađim ljudima obolelim od kovida 19 koji imaju više izgleda da savladaju bolest.

Nakon mesec dana „kućnog zatočeništva“, dok proleće postaje sve sunčanije i prijatnije, mnogi penzioneri su počeli da negoduju, uprkos jednokratnoj korona-nadoknadi od 4000 dinara koja im je, uz u celosti isplaćenu penziju, na račun legla početkom aprila. Kako je počeo da se nazire kraj vanrednog stanja, a samim tim i novi termin za odložene parlamentarne i lokalne izbore, predsednik Vučić je najavio da bi starijim sugrađanima posle Uskrsa moglo biti dopušteno da pod određenim uslovima izađu napolje.

„Ljudi, penzioneri, gube strpljenje i teško im je, ali smo bili uspešni jer smo njihove živote sačuvali. U prethodnom vikendu izašlo je da kupuje oko 9,5 odsto penzionera. Najveći deo penzionera razumeo je mere“, izjavio je Vučić gostujući u Dnevniku 2 na RTS-u. Objasnio je da bi u tri dana nedeljno moglo da se izdvoji po osam sati za vreme policijskog časa da se penzioneri prošetaju po maksimalno pola sata i najdalje 300 metara od mesta stanovanja, te da će za one koji ih nemaju biti obezbeđene zaštitne maske.

„Pre ovog jednomesečnog kućnog pritvora običaj mi je bio da se svaki dan šetam, jer su mi to lekari preporučili, da ne kažem naredili“, kaže za „Vreme“ književnik Ivan Ivanji (91). Pošto mu zbog bolesti i starosti šetnja dosta teško pada, i inače se nije udaljavao više od 300 do 400 metara od kuće, u šetnji je provodio petnaestak minuta, a nije zastajkivao da priča sa komšijama jer ga leđa više bole kada stoji, nego kada hoda. „Dakle, držeći se svojih običaja ja inače ne bih probijao dozvolu koja mi se sada milostivo nudi za tri šetnje nedeljno. Ali ću svejedno kipteti od besa, jer mi neko propisuje kada i koliko da se šetam, kao da sam malouman, kao da nisam u stanju da se držim preporuka epidemiologa, pa mora da mi se naređuje šta da radim pod pretnjom visoke novčane kazne“, kaže Ivanji i dodaje da penzioneri doduše smeju da se šetaju i 100 metara dalje i 10 minuta duže od pasa, ali zato samo tri puta nedeljno.

Pošto je novinarima uskraćeno prisustvo na konferencijama za medije koje se održavaju svakog dana u 15 časova, niko nije mogao da postavi pitanje, ili nije hteo da ga pošalje u pisanoj formi, ili moderatorka koferencije nije htela da pročita pitanje zašto za vreme opšte zabrane kretanja stariji sugrađani ne bi mogli da se šetaju koliko žele, zašto samo tri, a ne četiri ili pet puta nedeljno ili svaki dan, i kako bi ih to dovelo u opasnost od zaraze, ako se drže svih preporuka lekara, drže socijalnu distancu i nose zaštitne maske.