Tišina tamo, bre!

Možda duvam na hladno jer stvar je u ovom trenutku nezvanična, možda je tek medijska spekulacija. Ali opet, s druge strane, kako da mi ne zazvuči kao savršeno moguće istinita? Jer, imali smo već i sumanutijih predloga, usvojenih ili neusvojenih, iz tzv. Kriznog štaba.

Elem, neproverena vest kaže ovako: od ponedeljka će ugostiteljski objekti moći da rade duže, možda čak do vrtoglavih i umu poštenog građanina jedva zamislivih 19 ili 20 sati, ali pod uslovom da u njima ne bude muzike. Čega da ne bude?! Muzike. Da se razumemo, ne one „žive“ muzike, nego one najobičnije pozadinske muzičke kulise sitnih kafanskih razgovora, one što se pušta s radija, jutjuba ili nekog drugog onlajn i oflajn elektronskog izvora.

Ne, nauka nije u međuvremenu iznedrila revolucionarno otkriće da se koronavirus prenosi puštanjem i slušanjem muzike. Samo je paranauka u vidu impresionističkog „seljačkog mudrovanja“ pomislila da bi ljudi mogli glasnije da pričaju kad se pušta muzika, pa onda… znate već…

Ali, ako je tako, čemu stati na tako polovičnim merama? Zabrana muzike nije dovoljna. Trebalo bi zabraniti i samo razgovaranje u ugostiteljskim objektima! Gosti se lepo okupe i – ćute. Kako međusobno, tako i s konobarima. Narudžbe se šalju i primaju, recimo, SMS-om li na neki drugi nečujan i beskontaktan način. I tako garantovano nema rasprskavanja zaraznih čestica!

Mada, opet, paz’te, vid’te… i te narudžbe: da li je to baš neophodno? Nije li bolje obustaviti i prodaju pića u lokalima? O jelu da i ne govorimo – to je toliko nehigijenski da nemam reči. Elem, zabrana služenja pića bi dodatno drastično smanjila epidemiološki rizik, a to samim tim znači da je vrlo poželjna.

Znam da će neko na ovom mestu pitati: ali, ako ljudima ne date da razgovaraju, piju, jedu i slušaju muziku, koji je uopšte smisao njihovog odlaska u kafić, restoran, klub? E sad, to se nas epidemiologa (profesionalaca ili volontera) ne tiče, važno je da im mi to ne zabranjujemo – i samim tim ne gušimo ni privredu – a mi nismo dužni još i da ih snabdevamo smislom, pa jel’ tako?

Šalu na stranu, kada ljude jednom pustite da petljaju po vašim životima i vašim slobodama u oblastima koje imaju tek jako daleku, posrednu i nategnutu vezu sa onim zbog čega su tu – recimo, sa epidemiologijom – samo nebo postane granica njihovih ambicija, zahteva i ukaza. I više im ništa nije čudno, i više ih ničega nije stid.

A ja nešto mislim da je sve ovo krenulo još od onoga kada je PPV Vučić podviknuo na onog svog ministra: „tišina tamo!“ A ovaj, mada ozbiljan čovek u godinama, umesto da malom bezobraznom klipanu pedagoški zavrne uši, uvređeno ali pokorno podvio rep. Kanda je još tada ustanovljen taj princip: svako ko oseti neku vlast u svojim rukama, pomisli da može da te ućutkuje kako mu se ćefne. Svaki sledeći put sa sve mahnitijim izgovorom.

Kako god, što se moguće zabrane s početka tiče, predlažem sledeću pretnju kao odgovor: „Ako nam ukinete muziku – pevaćemo!“ A to, verujte nam, ne biste želeli da čujete.