Telefonska sekretarica

Godinama imam samo jednog kućnog ljubimca – telefonsku sekretaricu. Nikad ne iziđem iz kuće a da na nju ne obratim pažnju, prva mi je na oku kad se vraćam: vrata iznutra čestito i ne zatvorim, pogled mi je već uprt u lampicu koja će reći jesam li izbivajući iz stana ikome bio potreban. Jedna je lampica gorela i pre nego što sam izišao – ona govori da je automat spreman i sija postojanim sjajem strpljivosti, dočim nekoliko centimetara udaljena njena bliznakinja sijaće isprekidanim sjajem samo ako je neko telefonirao. Nju ja vrebam sa vrata, ako ona radi, neko me se bio setio. To ne znači nužno da ću naći poruku, onaj ko me je zvao mogao je prituljeno spustiti slušalicu čim se suočio sa automatom: nesuđeni sagovornik toliko toga nosi u sebi, toliko toga ima da me pita, da mi ispriča, to se nikako ne da sažeti u jednu poruku…

Desi se, dakle, da zateknem „žuto oko samoće“ (jednu lampicu), ali obično naiđem na treptanje, radosno ili opominjuće, to nikad unapred ne znam. Ne skinuvši kaput i ne izuvši se – prihvatam se boršča koji mi je slučaj smućkao za taj dan: poznati i teže prepoznatljivi glasovi, voljena bića i suvišni ljudi, obaveštenja o tezgama, izjave ljubavi, rđave vesti (dva smrtna slučaja našla su mesto na traci), tepanja, poruge, pretnje… Suma poruka je dnevna mera moje traženosti, moje važnosti i beznačajnosti, svedočanstvo o mom rejtingu toga dana…

Budete li staru traku preslušavali nakon nekoliko godina (kao što sam ja slučajno bio učinio), dobićete jedinstveni kolaž davnooglasivših se bića. Neka su se znala međusobno, druga ne, neka su vam i sada važna, druga više ne… Sačuvane poruke ili ostaci poruka neće svedočiti ni o hronologiji javljanja – čovek traku jednom vraća na početak, drugi put namešta da se snima nakon neke markantne, najčešće sentimentalne poruke. Sadržaj poruka i učestalost snimljenih glasova često će biti u gorkom ili komičnom raskoraku sa značajem koji su za vas ti glasovi i ti ljudi imali, možda ćete naći, jedan do drugog, glasove bića koja se zahvaljujući, što Proviđenju što vašoj predostrožnosti, nisu nikad srela, i dobro je što nisu, a na traci će izgledati kao da je jedno biće drugome upalo u reč, preseklo ga… Efektnije čak nego rečnik ili leksikon, traka ume da dovede u vezu vrlo udaljene stvari, na njoj neće biti ni abecede, neće biti prioriteta niti kauzalnosti: biće to slučajan ali verodostojan dajdžest haosa, čiji ste nesporni narcisoidni centar bili vi!

U krug mojih poznanika prva sekretarica stigla je pre devetnaest godina da bi bila žigosana kao kič-predmet, kao dokaz tehničke pokondirenosti vlasnika, te kao znak ali i izvor „otuđenja“; bila je viđena kao kućni petokolonaš, kao neko ko će ići naruku provalnicima: oni nazovu broj, javi se automat, kuća je, znači, na izvol’te…

Vlasnik je (M.S.) uzvraćao da mu automat treba baš u vreme dok je on kod kuće kako bi mogao da sluša ko ga zove i da pravi selekciju u mnoštvu poziva kojim ga ženskadija danonoćno obasipa… I kako uopšte onaj ko naleti na mašinu, neka je to baš obijač, može biti siguran da domaćin nije prilegao sa „magnumom“ ispod jastuka, kako može znati je li telefonski pretplatnik nekud otišao, ili u skrovitosti doma svojega bludniči pošto je uključio sekretaricu?!

Brutalna izreka o prvim mačićima važila je u punoj meri za prvi kontingent sekretarica kod nas. Njihovi vlasnici bili su suočeni sa možda nekoordiniranim, ali složnim i istrajnim narodnim bojkotom: oni od kojih se očekivalo da izdiktiraju svoje ime, telefon i vreme u koje ih je mogućno naći, radili su sve drugo samo ne to: zbunjeno su ili uvređeno spuštali slušalicu pošto do famoznog „zvučnog signala“, jednog neprijatnog piska zapravo, ne bi uspeli da uobliče rečenicu ili dve. Na sto kukavičkih odustajanja dolazile su dve ili tri „poruke“, dve ili tri nesuvisle, uplašene ili nategnuto šaljive izjave… I to je bilo nešto: dalo se razabrati barem ko je zvao.

Tzv. izlazne poruke ponavljale su sa tugaljivim poverenjem i dogmatizmom preporučeni obrazac („Dobili ste broj 417-8438. Pošto nismo u mogućnosti da vam odgovorimo, ostavite poruku posle zvučnog signala…“). Mnogi vlasnik tu mešavinu samopredstavljanja i samozaštite nikad nije promenio: utajeno je ime, zabašurena odsutnost („nismo u mogućnosti“; kao da ste dobili odgovor kakvog nadleštva!), a nešto je ipak rečeno…

Odlazio sam u drugu krajnost i gušio prijatelje stalno novim porukama u kojima sam pokušavao da prigrlim svoju epohu – čestitao sam sve praznike i većinskom narodu i manjinama, oplakao ostavku B. Jovića Crnog, pozdravio njegov dostojanstveni i mirni vaskrs, podržavao sam svaki viraž šefa države i čestitao mu svaki rođendan, za slučaj da mi se neko od naših zajedničkih prijatelja baš tog dana javi…

Out-going message je, inače, neprilika i za onog ko je snima i za sve koji će je slušati – namenjena i javnosti i prijateljima, mora biti i respektabilna i prisna… Sama svest o „snimanju“ (čuti svoj glas snimljen neprijatno je, ponekad i šokantno) daje poruci pečat snebivajućeg se diletantizma. Neke poruke za uzor imaju stupidno-poletnu veselost reklamnih spotova, druge oponašaju mehanički glas stjuardese koja nezainteresovano melje o podizanju sedišta i o gašenju cigarete; ima i poruka kojima je ideal radijski izveštaj o vodostaju.

U dekadentnim državama ne morate da kupite spravu, vaša kompanija ima voice-mail, podignete slušalicu i imate signal da vas je neko zvao. Pritisnete svoju šifru, prijatan ženski glas kaže vam koliko poruka imate, koliko arhiviranih, koliko novih, nudi vam da ih preslušate, da ih potom čuvate, da ih nekud pošaljete, ili da ih na licu mesta ubrišete. Ne imajući nikakav biper, možete odasvud, sa ma kog telefona, preslušati poruke ili izmeniti svoju poruku…

Kad god sebe uhvatim kako mislim da mi je dobra stara sekretarica, stresem se od pomisli da sam isti kao oni koji su izbegavali bilo kakvu sekretaricu. Govorili su da im je „dovoljan telefon“, a ja sam to uzimao kao znak da ih je starost uzela pod svoje.