Talking Head

Velika je zabluda da su samo žene brbljive. Nose one taj neopravdani beleg, iako i samo uočavaju da nadiru pripadnici jačeg pola, kao pravi šampioni u veštini nekontrolisane priče.

Nalepi vam se tako talenat u momenat kada vam se najviše žuri. K’o grom iz vedra neba, on započne prepričavanje serije, jer si na pitanje: „Komšija, jesi li gledao onu seriju sinoć?“, odgovorio: „Ne gledam televiziju“. Ujedeš se za jezik, ali svejedno. I suprotan odgovor bio bi uvod u njegovo tumačenje ponašanja zvezda koje prezireš. Gledaš sa strane, ponižen što si dobio tretman pažljivog slušaoca. Odvažiš se da ga pogledaš. Melju ta mehanička usta besmislene prideve uz pominjanje imena junaka. Jezik se vrti u nekoj osi koja izobličuje brbljivca. On polako koči. Pomisliš da se oprostiš a on, cap, menja temu.

Okrene onu jezičinu na politiku i udri, sve do jeze koju ti proizvede u najosetljivijim delovima mozga: te o onom „ćosavom“, pa sa „bradatog na onog facijalnog sa dignutom bradom. Divi se on njima, malo zastane, tek što se spremiš za niski start, a on se zalaufa o njihovim ženama.

„Ali, komšija, morao bih da krenem!“, uspeš da utrčiš dok udiše vazduh za novu tiradu. „Ne treba čovek nigde da žuri“, okrene on na filozofiju. Cupkaš ti u mestu, vezuješ noge po nagonu, pokazujući da je u pitanju žurba iz nužde. Ne vredi. Naportiv, hvata te za podlakticu da ne umakneš. Bljuje on lavinu o slučajevima uzaludnog trčanja za autobusom, crnim kursom, ženama…

Ispod oka primećuješ da ga druge mušterije obilaze u širokom luku. U džepu napipavaš ključeve i biraš onaj od ulaznih vrata. Stežeš ga i zamišljaš da si zbrisao od svog talenta, zaključao vrata i na miru, krišom, štemuješ tajni izlaz iz stana, sa idejom da te ovo opet ne snađe. Umaštaš se sa čekićem i štemajzom i tek što probiješ otvor, a sa druge strane dočeka te ona ista glava koja priča. Zamahneš čekićem da ukloniš utvaru.

„E, pa, komšija, nije ti sigurna ta brava“, krene on o nesavršenosti zaštite od lopova. Ubeđuješ ga u sebi da želiš da se zaštitiš od kradljivaca tvog ličnog vremena. Verovatno si ga izrazom lica malo demoralisao, kada je konstatovao: „Odmahuješ rukom, ali upamti šta ti komšija kaže!“. Zaleće se on na tvoju neopreznost. Malo te i zainteresuje, jer udara na sujetu. Ma jok, prešaltuje on na gajenje cveća, štetnosti nerviranja, patriotizmu kao o najznačajnijem argumentu, obavezi prokuvavanja vode za piće, ličnim parapsihološkim iskustvima, nužnosti otpora u odnosu na razmažene studente, korumpiranosti profesora (nikada nije studirao), o poštovanju prema ljudima koji umeju da slušaju, šuraku koji ga izbegava (odmah poštuješ neznanca), o šefu koji jedino njemu veruje, ignorisanju ručka bez supe i započne o receptima…

Nagla tišina. Čuješ da se nekom obraća: „Možeš li, mila?“. Okreće on glavu i ugledaš – spas. Njegova žena nosi one „mufte“ kese, a on te napušta, oduzima joj teret iz ruku i preko leđa ti dobacuje: „Završićeš mi to drugi put!“. Ne veruješ ni prizoru, ni ušima.

Do nogu si potučen. Takve udarce ni Tajson ne bi preživeo. U glavi ti kao u bubnju. Iscrpljena Eustahijeva truba ti šalje signale da je razočarana svojim vlasnikom. Usta su ti suva jer si sočne psovke potisnuo u želudac. Gutaš knedlu u ubeđenju da je poslednja, a uši ti je vraćaju sve sa porukom da opet lažeš sebe. Prsti te bole od stezanja ključeva. Po ko zna koji put sam sebe obmanjuješ da ćeš sledeći put preduzeti odlučan korak. Pusta gubitnička mašta!

Muški talenti su svuda oko nas. Zaraza se širi. Protiv te bolesti nema leka. Ako kreneš oštro, proizvedeš neprijatelja, ili on pomisli da ste sličnog kova, pa krene da se takmiči. Potpuno ignorisanje ga inspiriše na sadizam u logoreji. Neutralan stav te muči i padneš u iskušenje da drugima ispričaš detalje pojave, zbog koje mu se obraćaš u ovoj formi.