Strip

Kuća mog detinjstva oduvek je bila puna „Mikijevih almanaha“ i „Mikija“, koje je otac, železničar, donosio povremeno iz magacina stanice u Čačku. Tako je stirp za mene postao jedna od najvažnijih stvari i često mi je nehotice određivao važne momente u životu.

A počelo je sa opismenjavanjem. Negde u petoj godini konačno mi je dosadilo da ukućane vučem za rukave i molim za objašnjenje svake slike. Posle upornog „vučenja prstom“ slova su se nekako sam složila u reči i ja sam postao srećni samostalni čitač stripova.

Ubrzo dolazi i do mog prvog susreta sa Šekspirom, a da to nisam ni znao. Kada Baja Patak sazna da su njegovu fabriku sira u Danskoj napale gljivice, sav očajan kaže: „Stara priča, ima nešto trulo u državi Danskoj“. Prošla je skoro čitava decenija dok nisam saznao da su to, u stvari, reči nekog danskog princa. Sličnih nesporazuma bilo je i kasnije. Gledajući autoportret bradatog čoveka na času likovnog, bio sam oduševljen tehnikom kratkih, nervoznih poteza kojima je slika rađena. Glasno sam konstatovao da taj ima isti stil kao crtač „đavolskog poručnika“ Mek Koja. Nastavnica je, šokirana, izjavila da je to slika izvesnog Van Goga i da je to što sam ja rekao huljenje.

Da druženje sa stripom može imati i traumatične posledice, uverila me priča jednog mog prijatelja. U njegov razred neko je doneo vest da je poginuo Zagor Te-Nej, duh sa sekirom. Kada je učitelj došao, svi dečaci su bili u stanju šoka i neverice, obliveni suzama (devojčice su uvek manje volele stripove, ne znam zašto). Uzalud je pokušavao da ih uveri da je to neproverena činjenica; na kraju je morao da ode do trafike i kupi novu svesku „Zlatne serije“ u kojoj je Zagor bio na naslovnoj strani, živ i zdrav, posle čega je nastalo neobuzdano veselje.

Moje prve sumnje u ispravnost državnih odluka javile su se kada sam jednog dana u popodnevnim vestima Radio-Beograda, posle izveštaja o broju poginulih u Vijetnamskom ratu, čuo da su neki stripovi oporezovani kao šund-literatura. Šta to zaista znači, razumeo sam sutradan ispred kioska sa štampom kada su mi usled velikog poskupljenja, postali nedostižni genije zla Dijabolik i prvi objekat mojih erotskih maštarija, uvek razgolićena svemirska heroina Barbarela. Kasnije se i ukus promenio, pa mi je danas estetski ideal žene Romerova Modesti Blejz, odnosno njena plavokosa varijanta Aksa.

Šta su tržište i zakoni ponude i potražnje, shvatio sam vrlo rano. „Komandant Mark“ koji je u produžetku imao „Tajanstvenog Alana“ u razmeni je vredeo dvostruko više nego „običan“. Prvi primerak „Velikog Bleka“ menjao se za deset novijih, mada je i tu bilo oscilacija. Akcije sakupljanja starog papira koje je organizovala škola redovno su dovodile do pada vrednosti čak i najtraženijih primeraka, jer su iz podruma sa tonama novina na svetlo dana izlazile i gomile ko zna kada bačenih stripova. Često je prilikom tih akcija dolazilo do sukoba niskog intenziteta. Stariji đaci presretali bi mlađe i metodama zastrašivanja i ucene otimali im skupljene dragocenosti, a u ekstremnim slučajevima bilo je i primene sile.

Otkriće „Asteriksovog zabavnika“, prvog luksuznog strip-izdanja na našim prostorima, nateralo me je da stripove kupujem „popola“ sa najboljim drugom, Rajom. I sada me grize što su svi primerci ostali u mojoj zbirci mada su ulaganja bila zajednička. Pravdam se pred sobom da bi ih Rajo sigurno izgubio, a ja sam sve sačuvao (kako je lako umiriti sopstvenu savest). U prilog tome, pre par dana sam sestri za rođendan kupio Pratovu „Priču o Veneciji“ znajući da će ostati zajednička svojina.

Asteriksu, inače, dugujem svoje znanje latinskog. Nisu mi poznate ni konjugacije ni deklinacije, ali zato latinske poslovice sipam kao iz rukava („Beati pauperas spiritu“).

Među fanatičnim ljubiteljima stripa razvija se rečnik koji neposvećeni ne mogu razumeti. Jednog kolegu sa fakulteta zvali smo (sa razlogom) Averel, a nadimak mu je dao momak koji je neodoljivo podsećao na Džoa Daltona, čime se ponosio. „Naš“ Averel nije se ljutio zbog svog novog imena, samo se čudio zašto se uvek smejemo kada ga neko tako oslovi. Kad god bi Kizo uzeo gitaru i zapevao, našao bi se neko da mu kaže: „Tamburikse, pucaj!“ Nadimak Jeremija je asocijacija na člana grupe TNT, a ne na istoimenu biblijsku ličnost. Istina, ima i reči koje su prešle u svakodnevnu upotrebu – ko ne zna šta je frizura „princ Valijant“?

U Amsterdamu, pre pet godina, ušao sam u ogromnu prodavnicu koja je prodavala samo stripove. Ne znam koliko vremena sam proveo unutra, ali me na kraju prodavac, jedva kontrolišući bes, zamolio da konačno nešto kupim ili da odmah napustim radnju. Cene su bile primerene kvalitetu, pa sam izašo praznih ruku tešeći se da ću pazariti kada dođem sledeći put. Kakva greška! U zapadnu Evropu od tada nisam kročio, a dolazeće godine oduvale su iz naših knjižara i one divne albume Bilala, Buržona, Hermana…

U ljubavi nema gradacije i ne mogu da odredim da li više volim Reda Dasta i Kena Parkera ili „špageti“ vestarne, „Tornjeve Boa-Morija“ ili „Ime Ruže“, Borhesa ili Prata. Da li vitez beskraja Aster Blistok traga za nedostižnom zlatnom pticom Ahmeda Nurudina, dokazujući da je „važan put a ne cilj“? Šta je Korta Maltezea učinilo mitom na kome su odbranjene desetine doktorata?

Korto… Pre par meseci u knjižari „Plato“ pojavilo se francusko izdanje „Balade o slanom moru“, „pesme nad pesmama“ devete umetnosti. Cijena? Prava sitnica, 150 dinara. Ne znam francuski, ali mi u ovom slučaju nije ni bio potreban, pošto tekst znam napamet. Svakodnevno sam hodočastio u „Plato“ da malo razgledam ovo remek delo, ubeđen da niko neće moći da izdvoji toliko para da bi ga kupio. Kada sam jednog dana dobio obaveštenje da je prodat, konačno sam se uverio u dubinu i tačnost čuvene alanfordovske filozofske misli: „Bolje tisuću godina milijunaš, nego jedan dan siromah“.