Stid od sopstvenog ubeđenja

Već duže vreme uporno pokušavam da pronađem glasača Srpske napredne stranke koji nije član Vučićevog lutkarskog pozorišta, član Interesne ekonomske zajednice sa neograničenom neodgovornošću okupljene oko SNS-a, nekog ko bez ličnog interesa javno podržava sve ovo čega se normalan čovek stidi uz lakonsko obrazloženje: „Brate, ako hoćeš da radiš biznis u Srbiji moraš da budeš sa njima.“

Ja tražim glasača ili glasačicu SNS-a koji stvarno veruju u to što Aleksandar Vučić propoveda, nekoga ko istinski veruje da su braća Vučić pošteni ljudi, da braća Mali ili sestra i brat Brnabić nemaju nikakve lične koristi od toga što su na vlasti, ko Aleksandra Vulina shvata ozbiljno, kome menažerija esenesovskih likova od Gašića i Babića, preko Martinovića i Orlića, do Gojkovićeve i Stefanovića uliva poverenje, ko veruje da ozoniranje leči obolele od korona virusa.

Pitam svakog taksistu u čiji taksi uđem u Beogradu – i ništa; poslednjih pola godine svaki taksista bez izuzetka pljuje ovu vlast na sva usta. Pitam prodavačice i prodavce koje poznajem, prodavce pertli na ulici sa kojima godinama unazad ćaskam – i ništa; pitaju me: „Komšija, dokle će ovo ovako?“ Pitam roditelje drugara mojih ćerki – ni slučajno. Pitam starije rođake koji su nekada verovali u Slobodana Miloševića – zgroženi Vučićem.

Pun nade sam prošle nedelje otišao u Čačak, zapravo u selo Pokovraće kraj Čačka. Nadao sam se da ću izvan glavnog grada Srbije i najšireg kruga ljudi sa kojima u Beogradu mogu da dođem u kontakt lakše pronaći nekoga ko iz ubeđenja, bez ikakve lične koristi, glasa za SNS. Pričao sam sa dosta ljudi i – ništa. Niko. Ama baš niko. Pitam jednog ozbiljnog starijeg Čačanina, poslovnog čoveka, kako je to moguće. On mi kaže: „Stide se ljudi da priznaju.“

Naravno da je veliki broj građana Srbije zaista poverovao da bez Vučića ne bi bilo penzija, da im je „Vučić dao“ i četiri hiljade dinara i sto evra i minimalce, da bi bez njega sve propalo, i zato glasaju za SNS (neuverljivost, neverodostojnost i lutanja opozicije su druga priča iste ove teme). Što napisa Đorđe Vukadinović za aktuelni broj „Vremena“: To što mi ne poznajemo nikoga ko glasa za SNS ne znači da ih nema veoma mnogo, jer se svi mi uglavnom krećemo unutar svojih relativno uskih društvenih krugova i grupa, „socijalnih balona“, i iz njih veoma retko iskoračujemo.

Ali, ja sam se svojski trudio da iskoračim iz sopstvenog socijalnog balona ne bih li pronašao makar jednog glasača SNS-a da mi iz prve ruke objasni zašto veruje u nešto što ja vidim kao prevaru iz koristoljublja nebeskih razmera, čak i ako ostavimo po strani građansko-liberalno pametovanje o demokratiji, slobodi medija i ličnim slobodama. Želeo sam da soj ubeđenih glasača SNS-a povežem sa jednim licem, jednim čovekom.

Statistički gledano, morao sam da naletim makar na jednog takvog građanina Srbije. Iz neočekivane činjenice da nisam u tome uspeo, mogu da izvučem zapažanje o zanimljivom fenomenu: čak i neki od onih koji iz ubeđenja, pa makar i zato što ne vide drugu opciju, glasaju za Vučića i SNS, stide se da priznaju da daju podršku „najvećem srpskom sinu“, „Aci Srbinu“, pod čijom vlašću je Srbija postala šampion Evrope ili sveta u gotovo svemu, od broja kilometara izgrađenih auto-puteva, preko prevazilažanja pandemije do privrednog rasta.

Zašto bi se neko stideo da prizna da glasa za nekoga ko je sve to ostvario i ko će tek da ostvaruje socijalnu maštu ubogih? Odgovor leži negde u definiciji komedije Čarlija Čaplina: smeješ se, a istovremeno imaš osećanje stida jer bi zapravo zbog scena koje gledaš trebalo da plačeš. Glasaš za SNS, a istovremeno ti negde iz podsvesti probija stid zbog toga.