Šta se slavi u Crnoj Gori – i Srbiji

Jedni slave pobedu Svetog Vasilija Ostroškog i njegovog izaslanika na zemlji mitroplita crnogorsko-primorskog Amfilohija, drugi prvu pobedu nad mafijaškom državom. Jedni se raduju toplom zagrljaju bratske Srbije u najavi, drugi što je u Crnoj Gori vlast postala promenljiva. Jedni ushićeno iščekuju ponovno zbližavanje sa pravoslavnom braćom u Rusiji, drugi tužbe i sudske procese zbog korupcije, zloupotrebe vlasti i još koječega protivzakonitog pod okriljem Mila Đukanovića. Jedni su na vlast došli na krilima Srpske pravoslavne crkve srećni što će moći da joj se oduže, drugi su srećni što se Montenegru otvorio put ka građanskoj pravnoj državi, funkcionalnoj demokratiji. Kod nekih su slavljenička osećanja pomešana.

Crna Gora je sa prvim porazom Mila Đukanovića dobila istorijsku šansu da postane sve ono što Srbija nije, kao što je šaroliki DOS osnovan na platformi borbe protiv režima Slobodana Miloševića imao istorijsku šansu da nešto promeni u Srbiji 2000. godine, pa ju je maestralno prokockao. To neće biti nimalo jednostavno.

Buduća crnogorska vlada imaće većinu u parlamentu najverovatnije od jednog jedinog glasa (ako u vladu ne uđu poslanici nacionalnih manjina koji su uvek ulazili u koaliciju sa DPS-om), protiv sebe i u opoziciji jaku Demokratsku partiju socijalista, državne institucije, policiju i službe u kojima je DPS trideset godina postavljao svoje kadrove i predsednika države Mila Đukanovića, kome mandat traje još tri godine. Dokazani majstor tehnologije vlasti sa ogromnim resursima koji mu i dalje stoje na raspolaganju sigurno neće skrštenih ruku sedeti i posmatrati kako mu se posle poraza na parlamentarnim izborima krnji vlast. I ako tri opozicione kolone ostanu jedinstvene, dobile su tek prvu bitku protiv autokratskog režima.

Da su stranke sa srpskim i rusofilskim predznakom, okupljene u koalicijama „Za budućnost Crne Gore“ i „Mir je naša nacija“, ostvarile još bolji rezultat, mogle bi da formiraju ideološki čistu koalicionu vladu. Ovi izbori su, međutim, pokazali da su odnosi po pitanju gde je Crnoj Gori mesto u regionu i svetu isti kao u vreme referenduma o nezavisnosti 2006. godine.

Famozni jezičak na vagi predstavlja građanska, prozapadna, levo-liberalna koalicija „Crno na bijelo“ Dritana Abazovića koja je zarad borbe protiv „mafijaške i partijske države“ pristala na saradnju sa druge dve jače opozicione kolone sa predznakom nacionalnog i verskog identiteta. Uslov je bio da se Abazović obaveže da će dati glas poništavanju spornog Zakona o veroispovesti, a zauzvrat je insistirao, i u slavljeničkom govoru ponovio, da treba formirati „ekspertsku vladu“.

Obaška podela partijskog plena nakon pobede na izborima, tek treba videti kako će se buduća antiđukanovićevska vlada, ako bude bila formirana, složiti oko pitanja Kosova i Metohije i Republike Srpske, odnosa sa Srbijom i Rusijom, produbljivanja članstva u NATO-u, kakav će stav zauzeti po pitanju „Oluje“, ili antifašističke tradicije i položaja, tj. formalizovanja uticaja Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.

Samo su četiri poslanika Dritana Abazovića, gledano sa Zapada, nekakav garant da Crna Gora suštinski ne skrene sa zapadnougodnog puta, koji je Đukanović zacrtao, na bogougodni srpski put sa miljokazima SPC, a to je jedino što Zapad zanima – korupcija i svevlašće jednog čoveka manje su važni za Brisel i Vašington, što se vidi i kroz odnos prema Vučićevoj Srbiji.

Mnogi građani Crne Gore su uprkos svemu glasali za DPS, jer je Đukanović predstavljen kao čuvar prozapadne Crne Gore, nezavisne od Srba sa severa koji bi točak istorije hteli malo da okreću unazad. Za konačnu pobedu nad Đukanovićem biće potrebno da buduća vlada ubedi glasače da to nije tačno.

A šta se slavi u Srbiji? Čemu se raduju oni koji su trubili, pevali crnogorske pjesme i vijorili crnogorske barjake po centru Beograda? Pobedi Srba u Crnoj Gori? Pobedi Srbije u Crnoj Gori? Pobedi Aleksandra Vučića u Crnoj Gori? Pobedi svetosavlja u Crnoj Gori? Pobedi demokratije nad autokratijom? Sarapa i sagovornici na Televiziji Pink svakako nisu likovali zbog pobede demokratije, što je svevlašće jednog čoveka pretrpelo poraz.

Jer, opozicione stranke u Srbiji mogle bi da prouče crnogorski recept za pobedu nad autokratskim režimom i dodaju poneki začin prilagođen srpskoj političkoj mućkalici. Valja podsetiti da su tri opozicione kolone u Crnoj Gori jedva postigle nekakav sporazum zasnovan na međusobnom nenapadanju, jer nisu mogle da se dogovore o zajedničkoj listi koju predvodi jedan čovek. Čak je i bojkot izbora bio u igri.