Službeni glasnici

U petak 29. januara, Srbijom se munjevito pronela vest da je na beogradskom aerodromu uhapšen Veljko Belivuk zvani Velja Nevolja, po zanimanju navijač, odnosno vođa navijača. Pošto je Belivuk vrlo koloritna ličnost, kada je kolega ovu vest doneo u redakciju počele su konsultacije šta sa tom vešću raditi – petak je vreme kada se uveliko planira sledeći broj. Širih informacija još nije bilo, na primer zašto je Nevolja uhapšen, da li je za nešto optužen, ako jeste, za šta…

Nagađanja je prekinuo predlog da se pogleda šta pišu tabloidi, potom zajednički zaključak, baziran na relevantnim tabloidnim informacijama – za sada se ne zna u kom pravcu slučaj ide jer ga „Informer“ ne drži kao udarnu vest (a Velja nije ni uhapšen, nego priveden na informativni razgovor), ali nešto se iza brda valja, eto „Kurira“ kako Belivuka munjevito povezuje sa bivšom državnom sekretarkom MUP-a Dijanom Hrkalović. Koju, inače, tabloidi već danima razvlače po naslovnim stranama, uz raznorazne optužbe, između ostalog da je šurovala sa kriminalcima. A sve to nekako povezuju sa tvrdnjom predsednika države Aleksandra Vučića da ga je neko prisluškivao.

Zvuči komplikovano? I jeste, jer kako shvatiti, na primer, onoliko uzbuđenje, skoro paniku vrha države, uključujući i predsednika, kada je onomad, oktobra 2016. godine, u „sačekuši“ ubijen izvesni Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, po zanimanju vođa navijača? Pa su se u tom uzbuđenju najavljivali nemilosrdan obračun sa mafijom i njeno istrebljenje, baš kao i pre nekoliko nedelja. A taj Mutavi se, inače, proslavio kada je te 2016. godine pokazao u kameru srednji prst državi i policiji, pošto su on, pomenuti Nevolja i još jedan „navijač“ napali ispred stadiona JNA bivšeg direktora FK „Partizan“ Miloša Vazuru i pretukli njegovo obezbeđenje.

Pa se posle ubistva Stankovića u medijima sve više pominjao njegov prijatelj Belivuk, i to kao njegov naslednik na mestu vođe navijača; pa je Nevolja 2017. godine bio uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Vlastimira Miloševića u centru Beograda, ali je kasnije oslobođen jer su dokazi na mestu zločina „kontaminirani prilikom uviđaja“; i još je za Belivuka bilo podneto ko zna koliko krivičnih prijava zbog koječega, ali je on ostao na slobodi.

Pa je ovih dana Velja bio u gostima kod „Kavača“ u Crnoj Gori (po medijima se provlače priče da je njihov poverenik za Srbiju), pa je crnogarska policija uhapsila neke ljude za koje se tvrdi da su ih „Škaljarci“ angažovali da ubiju Nevolju; a pre nekoliko dana je u obračunu „navijača“ u Starčevu kod Pančeva ubijen mladić za koga se tvrdi da je pripadao Veljinoj grupi…

Kakvi će biti rezultati najnovije bespoštedne borbe države sa kriminalom, da li je „Belivuk pao“ ili se još drži, da li je „Velja u nevolji, a Dijana (Hrkalović) u panici“, još se ne zna, ali reklo bi se da, kao kada je ubijen Stanković, neka čudna nervoza u poslednje vreme muči državne funkcionere kada pričaju o vezama kriminala i države, ko zna zašto.

Međutim, u celoj ovoj zapetljanoj priči najrečitije je to što se još jednom pokazuje kolika je uloga tabloida u ovoj zemlji. Svuda se tabloidi bave ubistvima, skandalima i gadostima, uz vrišteće naslove koje široka publika voli da čita. Ali, nije lako naći primer adekvatan Srbiji, u kojoj su tabloidi službeni glasnici države, i moraju se čitati da bi se shvatilo u kom pravcu se kreće državna politika u borbi protiv kriminala. Odnosno, u kom pravcu se kreće bilo koja državna politika.