Semenke

Trome, pepeljaste bundeve ili sasušene cvasti suncokreta rezervoari su minijaturnih zaloga svog budućeg postojanja: semenki. Lanac spontanog produžavanja ovih biljnih vrsta, međutim, po pravilu je osujećen – najveći deo hranljivih materija spakovanih u koštunjave opne završi, u ovom ili onom obliku, u stomacima najrasprostranjenijeg svaštojeda – homo sapiensa, ili pak njegove dvadesetovekovne modifikacije homo consumensa.

Semenke su, naravno, krajnje nezanimljive bez svog gospodara: to je čuveni lik „semenkara“ ili „semenog“. Arhetipski semenkar obično ima beretku, zlatan zub i pod miškom nosi pljosnatu torbu od skaja. Bez drške, podrazumeva se. Noviji modeli imaju pletene korpe. Turbo varijante koriste se čak i stolećima na kojima je razvrstan repertoar: bundevino seme, crno suncokretovo, leblebije i kikiriki.

Staništa semenkara najčešće su kapije školskih dvorišta (pogodno vreme – odmori); subotom ili nedeljom to je okolina stadiona ili sportske hale, a kinematografi se i ne mogu zamisliti bez njih. U novije vreme, pod uticajem dekadentnih strujanja sa Zapada, semenkari trpe oštre napade druge kategorije ljudi – prodavaca kokica. Ali zna se na čijoj je strani tradicija. Semenkari se ne predaju tako lako. Ovde su njihova vekovna ognjišta. Na kojima peku semenke.

Roditeljska strahovanja od semenki spadaju u domen iracionalnog: rane urbane legende govorile su da opskurni semenkari radi uštede supstituišu so mokraćom, a opomene od upadanja semenke u dušnik bile su nešto kao folklor svakodnevice. Ne poričući da u semenkama ima i zdravih, hranljivih materija, ipak se apostrofirala dimenzija nehigijene, prljavih ruku, mikroba, bakterija, parazita, ameba i čega sve još ne. Last, but not the least, semenke su bile otvoreni neprijatelj slepog creva: ne jednom sam čuo potresnu priču „o komšiničinog pašenoga malom koji se najeo semenki i završio pod skalpelom hirurga“. Dakle, semenke ili zdravlje – odlučite sami! Ipak, semenke – ovde su ionako svi bolesni.

Semenkar je, po definiciji, majstor: u boljim okolnostima mogao se razviti u vrsnog baletskog igrača. Zapazite samo brzinu kojom iz „redenika“ vadi konus fišeka, ritmički radi sa „čašicom“, elementarnom mernom jedinicom u semenkarskom univerzumu. Semenkari su, ne zaboravimo, baštinici velike trgovačke tradicije Mediterana i Orijenta: na kraju, kada je izbrojan ugovoreni broj „čašica“, svaki valjani semenkar će zavući ruku u rezervoar pljosnatih semenki i, u zavisnosti od procene mušterije, dodati još nekoliko komada u fišek.

U najveće neprijatelje „sporta za zube“ spada svekoliko pedagoško osoblje, a tu su i vazda namrgođene razvodnice u kinematografima. Ali, treba li naglasiti, nekim čudnim instinktom samoodržanja, semenke ipak pobeđuju sve prepreke. Kada se, na primer, otvori neki novi bioskop ili, ne daj Bože, kongresni centar – njegova vrata obično krasi natpis „Zabranjeno unositi semenke“. Službenice kinematografa u tom periodu dobijaju izgled i osobine kapoa u ženskom logoru (videti film „Paskvalino lepotan“), da bi se, sa protokom vremena, one sve više smekšavale, ponekad blago opominjale, ili se čak pravile da ne vide.

Prelazak čuvenog i pod sankcijama zamrzlog Festa iz elitne institucije u demokratsku obeležavaju upravo povećane količine otpada semenki ispod redova bioskopskih fotelja.

Semenke vas, za razliku od stranačkih vođa, automobila, Jezde i Dafine, brata ili žene – nikada neće izneveriti. One su nemi svedoci najvećih uzbuđenja duše: one su sa vama kada se promašuje jedanaesterac u osamdeset osmom minutu utakmice, one vas hrabre dok patološki ubica korakom crnog pantera, sa isukanim nožem, hodi prema vratu plavokose žrtve, kroz duge hodnike i dramatične muzičke deonice.

Bioskop, uostalom, i nije bioskop ako u njemu, u času kada je film napet kao mider, u času kada će ona otkriti da je sama u kući sa ubicom, da su Marsovci sasvim blizu, da se mikrofilmovi nalaze u dršci kišobrana… ne možete čuti čuveni uzvik:

„Majstore, pali svetlo, ispala mi semenka!“