Samo treba reći «Ne!»

Jednom upravniku jedne poveće zgrade na Vračaru pre neki dan su se obratili neki opštinski pešaci Srpske napredne stranke sa molbom, koja je zvučala kao direktiva, da im dostavi spisak stanara koji ne podržavaju SNS. Zašto im to treba? Pa, eto, da tokom kampanje ne bi uznemiravali ljude koji nisu za Aleksandra Vučića – Za našu decu.

Upravnik zgrade, pristojan čovek, snebivao se, izvrdavao, rekao da on ne zna ko je od komšija kakvog političkog uverenja, da on ne može nikoga da denuncira… Esenesovski opštinari su bili uporni, upravnik zgrade je proživljavao unutrašnju dramu, epilog nije poznat. Bio bi, da je prosto rekao: „Neću!“, uz psovku ili ne, svejedno.

Na ovom mikroprimeru još jednom je obelodanjen odnos Aleksandra Vučića – Za našu decu prema državi: država su oni, pa je svako ko od države prima neku crkavicu u obavezi da radi za njih. Kao što je mučeni upravnik zgrade bio preneražen što se od njega traži da napravi spisak politički nepodobnih komšija, tako mora da su i esenesovski opštinski prašinari bili iznenađeni što je on u tome video nešto loše, kad im već Vučić svima daje to što dobijaju, kao što je u svoje lično ime poklanjao one respiratore po Srbiji i lično finansirao onoliko auto-puteva.

Kada se u po enenesovskom modelu vladanja već prilično formiranoj Srbiji neko u ime Aleksandra Vučića – Za našu decu obrati nekom pojedincu sa nekim očekivanjima, pojedinac ima utisak da pred njim stoji sva državna sila koja bi mogla da se obruši na njega i skrši ga. Umesto da državne institucije brane pojedinca od bahatosti i nasilništva i pre svega budu servis građana, država pod kontrolom Aleksandra Vučića – Za našu decu ponaša se kao nasilnik i očekuje da građani nju servisiraju. U takvoj praksi ima sve manje zadrške.

Naš upravnik zgrade se prestrašio već i zbog toga što je nekome uopšte na pamet moglo da padne da od njega tako nešto traži. A ako se tako nešto događa na Vračaru, šta se zbiva po provinciji? Tu i tamo nešto dopre do onog dela javnosti koji uopšte želi da zna šta se zbiva u Srbiji, kako neka čistačica neke opštine mora da ide na miting Aleksandra Vučića – Za našu decu, ne bi li i dalje ostala opštinska čistačica i mogla da hrani svoju decu.

Isto važi i za državnog tužioca, sudije, pripadnike MUP-a, ili članove REM-a ili RIK-a, ili, ili, ili.

Kada, uprkos sopstvenoj savesti, iz iracionalnog ili opravdanog straha suštinski pristojan čovek jednom počini neku svinjariju koju neko u ime neke sile od njega traži, počinje da se lomi. Drugi put već ide lakše, pa sve lakše i lakše dok u nekom trenutku ne počne da se samozavarava da radi pravu stvar ne bi li umirio savest, a onda počinje i druge agresivno da ubeđuje u ispravnost onoga što čini. Srbija je zemlja slomljenih ljudi i ispoljavanja velike agresije.

A samo treba reći: „Ne!“ I onda ne bi dugo trajalo.