Šalter

Februar je mesec kada se u Srbiji plaća porez. Građanin pokorni tada dobije obavest da je došlo vreme konkretnog izražavanja zahvalnosti državi za okolnost posedovanja ili korišćenja nekakvog krova nad glavom – do 15. februara treba da se plati prva od četiri godišnje rate poreza na imovinu fizičkih lica. Umilni papirić nađe se tako u poštanskom sandučetu fizičkog lica, i to u društvu dostojnog sabrata – upozorenja da se treba odužiti za zadovoljstvo jednomesečnog krčanja, štektanja, šuštanja i pucketanja iz telefonske slušalice, kao i za prinudne razgovore sa potpuno nepoznatim, ali gnevnim osobama („Izvin`te, prebacila centrala.“ – „J… ja mater i tebi i centrali“). Svote kojih se treba lišiti nisu velike, pa fizičko lice bodro kreće ka najbližoj pošti.

Ako su toga dana stigle penzije, stravičan prizor koji se oko podneva nazire kroz izlog najbliže pošte podstaknuće lake noge revnosnog platiše poreza da nekontrolisano poskoče i besprekorno izvrše komandu: „Nalevo krug“. Povlačenje nije znak predaje, već samo taktički manevar u iščekivanju bolje prilike.

Šansa se ukazuje kasno popodne. U zgradu pošte sada može da se uđe. S vrata u oči pada pustoš pred svim šalterima, osim ispred onog na kome piše „Uplata-isplata“ gde se formirao podugačak red. Posle dugog čekanja, fizičko lice ležerno plaća telefonski račun, ali porez valja namiriti posebnom uplatnicom Službe za platni promet. Uplatnica se kupuje na susednom šalteru pred kojim se iznebuha stvara užasna gužva, jer su neki plećati momci doneli omanji brežuljak koverata za pečatiranje, upisivanje, sortiranje… O povratku na prethodni otvor u staklu nema ni govora, jer je tamo sledeći sapatnik došao na red, a iza njega se stisnula kolona ljudi ubilačkih pogleda. Pola posla je, međutim, obavljeno, a porez se može platiti i u banci. Malo šetnje nije naodmet.

Posle ugodnog planinarenja niz ledom okovanu dunavsku padinu, Dušanova ulica deluje kao cvetna dolina mitske zemlje Šangri La – ovde se na samo stotinjak koraka kočopere čak četiri izloga sa imenom neke banke. Naći će se, valjda, neki usamljeni šalter i za umornog pregaoca.

Prvi ulaz je neupotrebljiv, jer nema šaltera, ali se kroz sledeći izlog ukazuje rajski pejzaž: četiri šaltera, iza njih četiri pognute glave, a ispred – ni žive duše! Vrata, međutim, pružaju neočekivan otpor, sve dok pogled ne padne na tablu sa obaveštenjem da dotična filijala radi do 17 časova i da je, prema tome, već nekoliko minuta zatvorena za stranke svih vera, nacionalnosti i političkih opredeljenja. Nije važno, u blizini je i treća banka, ali su njeni šalteri, na žalost, namenjeni samo deviznoj štednji. Zato se u četvrtu ulazi slobodno i bez zazora, a ni gužva nije velika.

Ovde poreski obveznik brzo saznaje da u filijali ne može da kupi znamenitu uplatnicu Službe za platni promet, jer su, eto, sve potrošene, ali se zato na jedva dve stotine metara udaljenosti nalazi knjižara u kojoj će mu sa velikim zadovoljstvom prodati neophodnu uplatnicu po ceni od 20 para dinarskih.

Pri povratku u banku primećuju se bitno izmenjene okolnosti: gužva ispred šaltera narasla je hvale vrednom brzinom. Uz pomoć bankarskog činovnika, očigledno ophrvanog sažaljenjem, korisnik usluga nekako se provlači kroz lavirint priznanice i uspešno je popunjava. Sve je tu: ime, prezime, adresa, svrha doznake (Porez na imovinu po rešenju broj 432-418917 šifra 1504181), primalac (RUJP – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Stari grad), broj računa 40806-846-1000107, pa i pozivni broj (odobr.) 13-15041819. Vrednost transakcije – 16 jugoslovenskih dinara (nešto više od četiri nemačke marke).

Plaća se na blagajni gde nema nikoga – samo gomila pedantno poređanih uplatnica, ličnih karata, izvoda, čekovnih kartica, priznanica, čekova… Vlasnici dokumenata strpljivo čekaju, pomalo dišu časteći se međusobno pokojom milijardom virusa gripa, gledaju malo u pod, a malo u sat i krajičkom oka vrebaju neki znak života iza šaltera blagajne. Penzioneri srdačno pozdravljaju novopridošle ispisnike iz komšiluka. Dobro se znaju – satima su ćaskali ispred lekarskih ordinacija, u redovima za hleb, mleko, „Politiku“ i Dafinine kamate, ispred šaltera banke, pošte, Elektrodistribucije, ili Zavoda za penzijsko-invalidsko, te socijalno osiguranje (kako li se već zove ona ustanova gde overavaju zdravstvene knjižice). Uopšte, vreme koje Beograđani provode ispred šaltera ili zatvorenih vrata više je nego dovoljno za sklapanje iskrenih prijateljstava; ko zna koliko je ljubavi buknulo baš u ovakvom ambijentu? Šalter je važna institucija društvenog života, tribina za kritiku nezahvalnog potomstva i poslednje utočište za usamljene.

Na kraju se pojavljuje blagajnica koja posle nekoliko svetlosnih godina čekanja saopštava ojađenom korisniku usluga da se trag nežnog vrha flomastera ne probija do narednog primerka uplatnice i da je ona neupotrebljiva. U pomoć opet priskače pomenuti Samarićanin, dobro tumačeći nemo očajanje na licu poreskog obveznika. Nalazi negde novu uplatnicu, sve ponovo popunjava i – građanska dužnost je izvršena.

Napolju je, u međuvremenu, krenula smena godišnjih doba – led je počeo da se topi, a u vazduhu je zamirisala nada da će proleće i ove godine stići do Dorćola. Račun za struju se plaća sledeće nedelje.