Šahovska mašina

Ideja je veoma stara. Prvi put je šahovska „mašina“ uzbudila svet zaslugom izvesnog barona još krajem 18 veka: tabla sa figurama je bila postavljena na poveću kutiju (sve sa bog-te-pita-kakvom mašinerijom, ali i dosta praznog prostora u unutrašnjosti) pored koje se nalazila figura Turčina u narodnoj nošnji (valjda da bi se odvukla pažnja posmatrača kao pri mađioničarskom triku), i to još u prirodnoj veličini. Kako bi publiku uverili da nikoga nema unutra, prikazivači su, pre početka partije „automata“ protiv običnog živućeg smrtnika, otvarali prvo figuru Turčina, pa bi, ali naravno tek pošto bi šuplju čovekoliku figuru zatvorili, otvarali kutiju sa „mehanizmom“. Za to vreme iskusni igrač omanjeg rasta provlačio se iz kutije u figuru Turčina da bi potom, tokom partije, pozajmio mašini ne samo svoj mozak već, bogami, i oči i ruke. Možda ovolika naivnost (ili želja da budu obmanuti?) ondašnje publike i samih protivnika danas izgleda neverovatno, ali pomenuta predstava je genijalnom „izumitelju“ donosila zaradu narednih nekoliko decenija!?

Otprilike dva veka kasnije stvari su otišle predaleko od bilo kakve naivnosti, vrag je odneo šalu: kompjuter (kojem namerno neću pominjati ime iz pakosti), u šahovskom meču od šest partija po normalnom turnirskom tempu pobedio je svetskog prvaka homo sapiensa (kome neću pominjati ime iz učtivosti), sa najvećim ikad ostvarenim brojem rejting poena. Mada spadam u one koji već veoma dugo, uz podsmeh znalaca, zagovaraju tezu da je pitanje trenutka kada će kompjuteri u šahu nadvladati čoveka (generalno), nije bilo razloga za zadovoljstvo; naprotiv, i sam sam se osećao poraženo. Isto popodne otvorih orman i obrisah prašinu sa svoje stare dobre šahovske mašine s kraja osamdesetih (nekoliko malko previše modernih i jakih šahovskih programa za PC povremeno sklonih raznoraznim bezobrazlucima još davno sam ubio prostom komandom „delete“) i osvetih ljudski rod u osami svoje spavaće sobe (da žena ne kibicuje). Beše tesan rezultat. Ono, jeste da to nije Onaj-kompjuter-kojem-ime-neću-pominjati-iz-pakosti, ali ni ja nisam svetski prvak već običan pacer, pa smo na istom – svako igra sa sebi ravnim protivnikom.

Džaba sad što pomenutu bruku celog čovečanstva pred mašinom, stručno tumače raznorazni velemajstori: te igra je kukavička, te preterani respekt, te početnička greška u otvaranju u odlučujućoj partiji… Sam poraženi reče da kompjuter pobedom nije dokazao ništa, da je bio iscrpljen, da bi ga u pravom takmičarskom meču (ma šta mi reče, zar 700.000 US dolara za pobednika u meču nisu bili pravi?) pobedio… Nije-nego, ko gubi ima pravo da se ljuti. Da se odmah razumemo, svaki pacer koji je ikada igrao šah protiv bilo kakve mašine zna da: a) kompjuter nikada nije iscrpljen; b) nikada ne respektuje protivnika; c) nikada ne pravi greške u otvaranju kojim je nakljukan, a to su sva poznata otvaranja; d) nikada ne razlikuje prave od „krivih“ takmičarskih partija… kompjuter je mašina. S druge strane, humani „šah postoji samo zahvaljujući greškama“. Nije da mislim da najbolja mašina bolje igra šah od najboljeg čoveka. Daleko bilo (ali, avaj, sasvim je blizu)! Pa gde je onda pogrešio svetski prvak koji se hrabro, u ime svih nas, sam samcijat suprotstavio najjačoj šahovskoj mašini? U pristupu! Jadnik, igrao je kao da igra protiv čoveka, po istim pravilima, pa još i javno pred publikom.

Ako je kojim slučajem poštovani čitalac mazohista koji ne može da odoli izazovu da se goloruk suprotstavi mašini, provešće silne neprospavane noći u pokušaju da pobedi. Dolepotpisani pacer, ali zato (neispavani) veteran borbe protiv šahovskih mašina veoma različite snage, u znak ljudske solidarnosti nudi nekoliko veoma praktičnih saveta. Uvek priuštite sebi nekoliko puta duže vreme za razmišljanje ali svakako vreme ograničeno do kraja partije (a nikako za određen broj poteza). To nije nikakvo kršenje fer pleja, jer u tom pogledu i kompjuter vara: mašina ne troši vreme na povlačenje poteza, a poteze u otvaranju koje ima u memoriji „vuče“ trenutačno. Za vaš nivo šahovskog znanja slabašnu mašinu rasturite kao i običnog dunstera (može i pred kibicerima), uz uobičajeno čašćenje uvredama koje sleduju pacerima. Sa osrednjom mašinom (malo slabijim „igračem“ od vas samih) budite oprezni i ne prezajte od vraćanja i po nekoliko poteza unazad. Eh, vreme za razmišljanje ipak ostaje obostrano potrošeno, a tu ste sebi već darovali stanovitu prednost te mašina polako zapada u cajtnot. Naravno, svaka publika koja bi pri vraćanju poteza prigovarala krajnje je nepoželjna. Sa jakom mašinom (vaš nivo i viši) znatno je komplikovanije. Probajte da drastično smanjite vreme za razmišljanje na „njenoj“ strani, a onda kao beli otvorite partiju (nasuprot šahovskoj teoriji) ivičnim pešakom – dalje igrajte otvaranje belim figurama kao da ste crni. Najčešće upali – sva teorija otvaranja kojom je mašina nabiflana isključuje se iz igre. Naime, nisam naleteo na mašinu koja ima pripremljenu varijantu u otvaranju za potez 1. a3 ili 1.a4! Doduše, iznenadićete se da će dobra mašina (rejting preko 2000) igrati ignorišući vaš potez (često baš taj početni potez presudi u vašu korist – tempo!) i nastaviće kao da je ona imala početni potez, ali će na to trošiti veoma mnogo vremena koje će joj i te kako uspofaliti ako izjednačeni stignete do završnice. Ako ni to ne ide, izmenite početnu postavku figura – uostalom, za to se zalaže i bivši svetski prvak Bobi Fišer – pa čak dajte sebi i koju figuru fore (ako niste stidljivi, uvek upali). U krajnjem slučaju g. Efraim Kišon savetuje da u presudnom trenutku prebacite kompjuter na najniži nivo igre: „I srežem ga rang niže i Bog spasi kralja. Vjerujte mi, veliko je veselje igrati na taj način, iako se neki ne slažu sa mnom… Sad još samo želim nabaviti još jedan takav šahovski kompjutor i ostvariti svoj već stari san: da ih pustim da igraju među sobom, pa konačno ugrabim priliku da obiđem dječicu i ženicu kod njezina tatice“.

Ali, ako vam se stvarno igra šah, tablu pod mišku i vidimo se na klupi u parku. Ja donosim sat. Kibiceri dobrodošli – mašine jok. Fer plej zagarantovan. Pa ljudi smo, majku mu… Gens una sumus!