Sa reči na bojkot

U utorak uveče je na platou ispred Narodne skupštine u organizaciji Građanskog otpora održana tribina „Podrška akademske zajednice bojkotu izbora“. U ime akademske zajednice nužnost bojkota parlamentarnih i lokalnih izbora zakazanim za 21. jun obrazlagali su sa poznatom argumentacijom rediteljka Milica Kralj, profesorka Biološkog fakulteta i članica Građanskog otpora Biljana Stojković, predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti Savo Manojlović, zatim profesor i naučni savetnik, direktor Centra za bioetičke studije, šef UNESCO Katedre za bioetiku za Evropu i predsednik radne grupe Univerziteta u Kembridžu za bioetičku edukaciju Vojin Rakić i profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić. Tribini je prisustvovala nekolicina lidera Saveza za Srbiju.

Skup su sa skupštinskih stepenica posmatrali lider Srpskog pokreta Dveri Boško Obradović i njegov stranački i poslanički kolega Ivan Kostić koji štrajkujući glađu zahtevaju više-manje isto ono što i učesnici slabo posećene tribine: oslobađanje medija, odlaganje izbora, stvaranja uslova za slobodne i poštene izbore plus gostovanje u trajanju od šezdeset minuta na RTS-u, kako bi sve to na nacionalnoj frekvenciji mogli da objasne malo širem auditorijumu.

Svekolika varirajuća argumentacija za bojkot izbora, ne samo na ovoj tribini, svodi se na to da Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka agresivno sprovode politiku prinude zloupotrebljavajući sve raspoložive državne resurse, da ekipa na vlasti nema elementarnog osećaja za demokratiju, da je njihova vlast zasnovana na nedemokratskim principima i nedemokratskoj praksi povinovanja volji jednog, u zvezde iskovanog čoveka, da prihvataju „dijalog“ samo sa onima koji su spremni da se priključe redovima zbijenim oko Vučića.

Pritom se uglavnom ne može čuti da Vučić i vrh SNS-a zapravo nikada neće prihvatiti oslobađanje partijski kontrolisanih medija i stvaranje fer i poštenih izbornih uslova, jer bi time presekli granu na kojoj sede, na opasnoj visini iznad veoma tvrde podloge posute srčom države koju su polupali, tako da bi pad za njih bio poguban. Ništa se tu ne bi promenilo ni da Sergeju Trifunoviću nije došlo iz Tvitera u glavu da Pokret slobodnih građana povede u boj na glasačka mesta, da je „prava“ opozicija ostala ujedinjena u bojkotu.

Bojkot je kao sredstvo za postizanje ciljeva posve opravdan. Ali da bi imao veći efekat, sa reči na bojkot morala bi da pređe i, recimo, akademska i umetnička zajednica, pa dok političari bojkotuju izbore, da profesori bojkotuju škole i univerzitete, glumci i reditelji pozorišta, advokati i sudije sudnice. Inače, advokati su to već jednom činili sa popriličnim uspehom, ali iz drugih razloga, strogo vezanih za sopstvenu kastu. Da, to kada čitave i različite kaste solidarišući se sa nekom idejom obustavljaju rad, to se zove drugačije, ali ukratko: dok ne bude bilo širokog građanskog otpora, pritisak slabašne opozicije vlast koju predstavlja Vučić može lako da otrese.

Koliko je pod ovakvim uslovima ideja bojkota zaživela među biračima znaće se 21. juna uveče, kada bude bila objavljena izlaznost. Izlaznost je na parlamentarnim izborima 2016. bez ikakvog poziva na bojkot iznosila 56,07 odsto. SNS je tada osvojio 48,25 odsto, a SPS/JS 10,95 odsto glasova.