Robovanje, naše radovanje

Postoje dve vrste rada: plaćeni i ropski. U prvom slučaju, čovek privređuje, „unovčava“ svoja znanja, veštine, snagu i vreme i time prehranjuje sebe i svoje bližnje. Raspon „nagrađenosti“ je, dakako, ogroman i neretko nepravedan, ali ono osnovno nije sporno: plaćeni rad je jedan od preduslova slobode. Deo toga je i sloboda da se neadekvatno plaćeni ili iz nekog drugog rzloga neželjeni rad odbije. U drugom slučaju, čovek radi bez materijalne nadoknade, osim možda tanke čorbe, a na taj i takav rad primoran je svojom pozicijom zasužnjenosti. Ne može da izabere da ne radi – čak ni po cenu marginalizacije. Tačnije: ne može da izabere baš ništa, svi izbori su već napravljeni u njegovo ime. Zato u demokratskom društvu nema ropskog rada, jer nema ni ropstva. Nije baš preteško razmeti ovu jednačinu.

Postoji, doduše, i treća, specifična vrsta rada: volonterski. To je ono kada pojedinac čini nešto bez materijalne nadoknade, zato što misli da je to stvar višeg dobra, rad za opštu korist, nešto što se čini iz plemenitih pobuda, zarad potreba zajednice. Volonterski rad je, međutim, moguć i zamisliv samo kao dobrovoljni rad. On je baziran na slobodnoj odluci slobodnog čoveka. Onog trenutka kada te bezuslovne slobode nestane, okončava se volonterstvo i počinje ropstvo. Valjda ni to nije previše komplikovano?

Ako je sve to jasno, zašto je tako teško shvatiti da je obavezni vojni rok vrsta ropstva? I da je civilizacijski anahronizam za koji danas nema opravdanja, kao ni za smrtnu kaznu, na primer, ili za kriminalizaciju homoseksualnosti, ili za klasnu i rodnu ekskluzivnost glasačkog prava. Iako nije bilo tako davno kada je i u „razvijenom svetu“ sve to i te kako postojalo. To, međutim, nije opravdanje nikome i ni za šta; pa, nije bilo mnogo davnije od toga kad su ljudi verovali da se Sunce vrti oko Zemlje koja je ravna ploča u samom centru jedne male, smešne vasione, „Enterprajz“ bi je obišao za dan i po sve sa pauzama na benzinskoj pumpi. Bilo pa prošlo, hvala ravnodušnim nebesima.

To što je Srbija, to jest njena vlast, rešila da vrati obavezni vojni rok, pa još da ga rastelali na sva zvona kao malte ne „povratak starim, dobrim vrednostima“ zbog kojeg bi građani valjda trebalo da grcaju u suzama zahvalnosti i ganuća, samo je jedan od brojnih primera društvene i vrednosne regresije koja je osnovno obeležje i zakonita nuspojava „Vučićevog“ samovlašća. A kako drugačije uopšte da bude?

Neko će možda reći da stvarnost sa one strane prozorskog stakla ipak nije tako jednostavna. Tačno, nije jednostavna, nego je šizofrena. Otuda onoliki „modernizacijski žargon“ sa svih najlažljivjih predikaonica, otuda pompezne soliterčine i sporogradeće polubrze pruge, otuda sva ta horizontalna i vertikalna skalamerija kao šepuravi hardver iza kojeg se krije društveno-kulturni softver sasvim drugačijeg, duboko retrogradnog kova. Tako funkcioniše toksični populizam u XXI veku: kao proces porobljavanja uz radosno klicanje porobljenog, previše zauzetog samosatiranjem da bi bolje razmislio. A ako mislite da ćete ga se lako i brzo osloboditi, samo napred – mislićete još dugo.