Rat

„Uživajte u ratu, jer će mir biti strašan“; tako u razrušenom Berlinu 1945. viče hromi pijanac u jednom romanu Hajnriha Bela. Kakav će naš mir biti – ako ga doživimo – već se može naslutiti. Biće to mir mržnje, osvete i zle krvi. Ležaćemo noću budni i misliti o tome kako je u ratu bilo lepo. Rat je drugo agregatno stanje čoveka, sasvim drugi način života. Posle nedelju dana na bojištu, ako je bilo nešto akcije, čovek se užlebi kao zrno u cev: kao da je celog života ratovao. Kad ga smrt dva-tri puta mimoiđe i kad oseti treptaj koji ostaje iza njene kose – gotov je.

Reč je o posredovanju nagona, njegovoj sublimaciji u estetski doživljaj. A nagon je jedan od jačih: nagon samoodržanja. Uspešno zadovoljavanje nagona glavni je izvor uživanja, kao što je poznato. Još ako u uspešnosti preteramo, eto idealnog ratnika. Zamislite majur u slavonskoj ravnici; bogata seoska kuća sa štalama, ambarima, bagrenjem. Jedna mina kalibra 120 mm dovoljna je: tup udar minobacača, treptavi fijuk i idućeg trenutka od lepe i bogate seljačke kuće ostaje ruševina. Perje iz mekanih perina i jastuka lebdi po razrušenim sobama i lepi se na slatko i pekmez iz razbijenih tegli, na krv i mozak seljaka koje je istorijska nužnost postavila na put druge istorijske nužnosti. Šlingovane firange lepršaju izbačene udarom vazduha, vatra veselo plamti. Zabezeknute guske beže u panici dok mi jurišamo i ubijamo ih rafalima iz automatskog oružja.

Dva osnovna izvora uživanja u ratu su to što je sve dozvoljeno i to što rat – kako primećuje Džozef Heler u „Kvaki 22“ – oslobađa mladež od štetnog uticaja roditelja i civilnog života. Rat nije samo „ultima ratio regis“ već i vrhunsko moralno opravdanje veoma prefinjenih zadovoljstava. Setite se stihova Lenarda Koena: „Vodi me znak na nebu, vodi me mladež na mojoj koži, vodi me lepota našeg oružja, prvo zauzmemo Menhetn, a onda zauzmemo Berlin“… Jeste li već primetili kako oružje ume da bude lepo? Je li vam oko zapelo za ozbiljnu kartezijanski uzvišenu lepotu i idealne proporcije helikoptera „Gazela“? Jeste li se zadivili nad otmenom dužinom i mudrom svrhovitošću snajperske puške M-76? Samo je mali korak do otkrića zadovoljstva „uspešnog hica“. Pošto ste oslobođeni stečenih obzira i civilizacijske ljušture, pošto je dozvoljeno – a čak i zapoveđeno – ubijati (naoružane ljude, nevine civile, novinare i ostalu živu silu), slobodni ste da se okrenete svom unutrašnjem biću i otkrijete slast apsolutne sile koja je „potpuni nedostatak drugoga“, kako se izrazio g. Hegel.

Otkrićete da je nenaoružani civil pripadnik neke druge životinjske vrste; neko kome možete da naredite bilo šta, da mu oduzmete sve što želite, čak i život, pre svega život. Otkrićete da je tuđi „Audi 80 TD“ sjajan auto za vožnju: niste ga kupili, ne morate da ga registrujete i osigurate, nema tablice; održavate ga dok vam treba, posle ga ostavite i nađete drugi. Otkrićete da u kafani ne morate da platite; zar niste onaj ko svojim životom brani kafedžiju od genocida? Otkrićete da možete svoja odsustva da provodite u Knez-Mihajlovoj, puvajući se u šarenoj uniformi, sa oružjem i bombama, pričajući kako neprijatelja koljete nožem, jer municiju štedite za slave i svadbe. Još je Fridrih Veliki otkrio da je „Bog na strani jačih bataljona“, što je bio lepši način da se kaže kako u ratu Boga nema. A gde nema Boga, tamo je sve dozvoljeno.

Neće vas zapanjiti toliko činjenica da je sve dozvoljeno, koliko brzina kojom to postaje jasno svima oko vas, osim dosadnim pacifistima i usranim inteligentima koji nešto stalno tupe. Ali, s njima ćemo lako izaći na kraj: rat traži zbijene redove, ono što se kod nas zove „homogenizacija“; izdajnicima sleduje metak. Kad se tako sve sredi i organizuje, treba samo dobiti rat. A kad nastupi „stabilni mir“, stanje zbog koga se ratovi i vode, kako misli stari gospodin Karl fon Klauzevic, dolazi i trenutak istine: zašto ste ratovali, osim uživanja radi? Neko će u ratu steći kuću, kola, novac i žene, kao što želi moj drug –uro iz Civljana; neko će postati vlast; većina će ostati veterani i mrtvaci, invalidi i ruine. Veterani imaju tu nezgodnu crtu da od praćki i strela sudbe obesne spas traže u uspomenama, u povratku u doba kada je bio rat, kada su bili mladi, snažni, lepi i moćni, u doba kada su mogli sve, kada je život imao smisla. Njima će mir biti najstrašniji.