Ono što je za neke vruća jutarnja kafa i gorka jutarnja cigareta, za mene je radio: čim izronim iz najgušćih slojeva sna, sveudilj ne otvarajući oči, pružim ruku ka čarobnom dugmetu i pokrenem mašinu za isporuku zvuka. Ako zatečeni sadržaj nije adekvatan mom prepodnevnom raspoložanju (recimo, visokoparna diskusija glede raznih vrsta peronospore), onda glavinjam po skali dok ne pronađem zvuk koji će me svojom lepotom ubediti da ipak ima smisla i danas izaći iz kreveta, jer tamo napolju još postoje ljudi koje vredi sresti. Nakon što obavi humanu misiju ubeđivanja moje malenkosti da vredi promoliti nos iz skrovišta i hrabro se suočiti sa još jednim danom Godina Raspleta, radio me prati kroz ceo dan da bi me, negde duboko u noći, uspavao uz pomoć nekog pospanog saksofona. Od koga još danas možete očekivati, a kamoli zahtevati takvu pažnju?
Uprkos svojim neuporedivim kvalitetima i prednostima – ili možda baš zbog njih? – radio je, u osnovi, zapostavljen: svaka šuša koja pokaže svoje odbojno lice na TV-ekranu i pri tome promrmlja par nebuloznih rečenica postaće omiljena ili omražena Javna Ličnost, predmet burnih diskusija po tramvajima i kancelarijama; vredni radio-poslenici uglavnom ostaju u senci, poluanonimni i skrajnuti. Štos je u tome da radio kao medij nije baš pogodan da služi kao dežurni vašar taštine. Oslonjen na elementarne vrednosti i oblike ljudske kreativnosti: Reč i Zvuk, radio ne može da od sebe napravi onu vrstu spektakla kakvu neprestano upriličuje samozadovoljna televizija, uglavnom posvećena preprodaji kičasto upakovanog ništavila.
Postoji još nešto po čemu se radio razlikuje od prostaštva televizije: on je nenametljiv. Možete ga slušati dok vodite ljubav, seckate luk, glođete kolenicu, vozite automobil, čitate „Vreme uživanja“, ili ćaskate o smislu života i (ne) zaustavljivosti širenja svemira. Kao univerzalno upotrebljiv kućni i vankućni ljubimac, on vas sigurno nikada neće ostaviti na cedilu. To možda najbolje znaju verni posetioci fudbalskih stadiona koji obično nose tranzistore da slušaju prenos. Jedino racionalno objašnjenje njihove navike glasi: žele da na radiju provere da li je istina ono što vide sopstvenim očima! Koliko god bio tvrdokoran i ciničan, čovek ne može da ne bude dirnut pred takvom simbiozom.
Šta tek reći o ulozi radija u vožnji automobilom? Istorija svetske kinematografije opustela bi da iz nje volšebno nestanu sve scene sa usamljenim vozačima koji slušaju FM radio vozeći, recimo, kroz pariska predgrađa ili preriju Nevade, ili da nestanu scene u kojima grupa pljačkaša u bekstvu na radio-vestima (kojima se dramatično prekida redovni program „u revijskom tonu“) zadovoljno sluša o učincima svog poduhvata. Čovek koji klizi dobrim drumom kroz letnju noć i, kao sam-svoj-muzički-urednik, sluša neki dobar noćni FM program, opasno se približio onoj nedosegljivoj tački egzistencije koja se zove apsolutni užitak. Za takvu stvar vredi satima dreždati i čekićati pred dverima one dve i po benzinske pumpe koje se u postembargovskoj Srbiji bave točenjem benzina.
I radio, naravno, može da bude medij za manipulaciju i indoktrinaciju, što je dobro znao i vešto koristio onaj ludi moler iz Braunaua na Inu, ali u današnjoj ekranokratskoj eri on kao da više nije toliko zanimljiv inženjerima ljudskih duša. Zato je radio danas i ovde kontrabandistička relikvija, kutija koja govori ono čega nema na (tel)ekranima. Nisu vam potrebne ogromne i nedostižne pare da napravite sopstvenu radio produkciju i subverzivno delujete protiv gluposti, prostakluka i sveopšte degradacije. Neki, u Beogradu i izvan njega, to i čine.
„Volim slušati radio“ (što reče Darko Rundek, jedan od dugogodišnjih heroja gradske FM skale, u slobodno vreme režiser radio-drama) zato što se lepo slaže sa svim bojama (kože i odeće), ide i uz ribu i uz meso, uz vino, pivo i votku; olakšava usamljenost i ulepšava druženje; nezamenjiva je zvučna kulisa ljubavi i onaj koji preostaje kada je više nema; zato što nije – kao što misle praznoglavi marksoidni „borci protiv otuđenja“ – erzac za neposrednu ljudsku komunikaciju, nego jedna od nezaobilaznih njenih formi.
Uostalom, setite se: nekada se verovalo da u radiju žive mali ljudi. Kakva greška! Oni uopšte nisu mali.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve