Put

Kako se prevesti sa jedne na drugu tačku u svemiru, a pri tom izbeći plaćanje harača u vidu tzv. vozne karte? Možete, recimo, da otmete avion i naredite pilotu da umesto u Damask, vozi u Paraćin; možete da se krišom popnete na platformu stočnog vagona kao Džek London; nije loša ni varijanta sa teletransportovanjem kao kod dr Spoka i društva iz „Zvezdanih staza“, a možete i jednostavno da zapucate peške. Nevolja s predloženim načinima putovanja je u tome što su ili opasni ili nepraktični ili naučnofantastični, ili isuviše naporni. Možda je, zato, ipak najjednostavnije da izađete na drum, podignete palac i vrebate motorizovanu dobru dušu koja će vas prevesti do cilja.

Cela ideja autostopiranja je stvar čiste benevolencije: onaj koji stopira je osoba koja, očigledno, još uvek veruje u ljudski rod jerbo smatra da još ima sveta koji će joj bez primisli učiniti besplatnu uslugu; onaj koji je „ustopiran“ je živa potvrda utemeljenosti te dobre vere.

Ako krećete na duži put, najbolje je da poranite: nikad ne znate kakva će sreća da vas prati. Svaki prekaljeni stoper zna da postoje baksuzni dani kada ni rođeni brat ne bi stao da ga poveze; zato je bolje krenuti ranije da se stigne na cilj za videla. Stopiranje (izvan grada) je, ipak, pre svega dnevni sport: noću se nerado staje stoperima, a i oni nerado ulaze u kola s neznancima. Ko prekrši to pravilo – naročito ako je ženskog roda – rizikuje da doživi posthumnu slavu: da snime psihotriler po motivima njegovog (njenog) slučaja!

Stopirati se može „nacelo“ ili „na parče“: ima onih koji čekaju direktan prevoz do odredišta i ljubazno odbijaju one koji bi mogli da ih prevezu samo deo puta; lično sam protiv takvog pristupa i ne smeta mi da, na primer, od Beograda do Zagreba (bilo nekad) promenim pet-šest vozača. Vešt autostoper je siguran u sebe i nije u stalnoj frci da će ostati negde na putu, pa da ne može ni stići na cilj niti se vratiti nazad kući. Takve defetističke misli treba odbaciti. To, naravno, ne znači da je loše imati u džepu neku kintu za voz ili prenoćište, zlu ne trebalo.

Ono što poštenom stoperu zagorčava život više od vetra, kiše i snega su razni amateri i samozvanici koji se kače na drum i svojim majmunisanjem miniraju njegov čestit rad. To su oni tipovi koji mašu i vitlaju rukama da bi nekoga zaustavili, mole, viču i, uopšte, ponašaju se nesuvislo. Kada ih neko zaobiđe (a svi ih zaobilaze), onda se deru i pokazuju mu srednji prst u svoj svojoj veličanstvenosti. Pošto za takve kreature (odakle li samo izviru?) još nije pronađen adekvatan protivotrov, najbolje je otperjati što dalje od njih, pošto je stopiranje u lošem društvu unapred propala stvar.

Ono što, pored altruizma, najčešće motiviše vozače da povezu drumskog hodočasnika jeste usamljenost i dosada dugog putovanja; zato su stoperima tradicionalno najuslužniji upravo profi-vozači i gastarbajteri koje čeka još nekoliko hiljada kilometara do odredišta u „pustoj tuđini“. Iz istih razloga je besmisleno stopirati putujuće porodice: čim vidite bračni par s decom, nemoje ni podizati prst! Njima ne treba uljez koji će razbiti idilu porodične intime.

Sva pravila su, naravno, relativna stvar: jednom sam, od Niša, imao čast da se vozim u policijskom džipu s raspričanim maskirnim specijalcem; drugi put, na istoj džadi, vozio me lično lider jedne opozicione vanparlamentarne stranke nastale od otpadnika iz SPS; u vreme najžešćeg rata u Hrvatskoj, po Slavoniji su me vozali uniformisani pripadnici ZNG; prošle godine sam (NS-BG) jezdio u šleperu s novim slovenačkim tablicama: svi su nas gledali kao duhove… Pre dve godine mi, kod Pojata, stane kamiondžija s vojvođanskom registracijom i karakterističnim bh. naglaskom: „Momak, jesil’ ti to od onih Draškovićevih?“ (to zbog moje frizure) Ja: „Hrmpf“ (ne znam još da li je dotični za v.d. ili protiv njega); On: „Vuk je izd’o, ne bori se više za Vel’ku Srbiju. A ti, jesil’ ti za Vel’ku Srbiju?“ Ja. „Jašta, bolan, za što veću!“ Posle ovoga bio je voljan da me vozi i do Kopenhagena, ako treba.

Zašto je „hič-hajking“ uživanje? To ne treba objašnjavati nikome ko se navukao na miris druma i benzina, a onima drugima je ionako besmisleno objašnjavati bilo šta. Stoper je, po prirodi stvari, komunikator: muvajući se tamo-vamo, on je putujući nosilac zaraze slobode, multikulturalnosti, sve-teritorijalnosti globalnog društva. Kako to objasniti onima koji, umesto palca na drumu, uvežbavaju kažiprst na obaraču?

Oni, bojim se, ništa ne znaju i ne shvataju. Čak ni to da je jedan tip, sve stopirajući, stigao čak u – restoran na kraju univerzuma! Istini za volju, njemu to nije bilo teško da učini jer se zaposlio kao lik u čuvenom romanu Daglasa Adamsa „Vodič kroz galaksiju za autostopere“. Pa šta? Kao da takvu karijeru može svaka šuša da napravi?! I on je počeo stopirajući po planeti Zemlji.