Prvi april

Prvi dan meseca aprila Englez zove „dan budala“ (Fools Day), što pored očiglednog – ukazuje i na jedan dublji aspekt ovog važnog praznika: naime, tim danom počinje inače budalasti mesec april. Prvi april je dan kada se od budala očekuje da poveruju u ono u šta inače ne bi poverovale. Budale to očekivanje ispune uvek i zato je prvi april tako zanimljiv i omiljen praznik. S obzirom na to koliko ljudi za koje nikada ne bismo rekli da su budale naseda na prvoaprilske šale može se melenholično zaključiti da se većina čovečanstva sastoji od budala, čega smo se i plašili. Ali, kako narod lepo kaže, „bez budalu nema veselje“.

Pravilo igre je jednostavno: od 0 do 24 sata prvog aprila dozvoljeno je plasirati budalama informacije koje ne odgovaraju istini i – kada oni poveruju – kazati im „aprililili!“ Veština se sastoji u tome da se složi ozbiljna faca, da informacija bude verovatna, da odgovara očekivanjima ili željama žrtve i da izazove određene posledice. Tu dolazimo na delikatan teren: očekučje se, naime, da prvoaprilski štos bude u granicama dobrog ukusa (ako je moguće što biže tim granicama); očekuje se, takođe, da štetne posledice do kojih bi moglo doći budu izbegnute pravovremenim „aprilili!“.

U pogledu granica dobrog ukusa, naravno, postoje neslaganja, mada ni najveća svinja neće nekome prvog aprila reći „palo ti je dete pod auto“, ili „eno ti žene u krevetu sa švalerom“ (pre svega iz straha od pravedne kazne). Takođe se smatra nekorektnim pustiti žrtvu da ostane u zabludi kad jednom već poveruje – mada iskušenje nije malo… Štetne posledice korektno je sprečiti pre nego što postanu ozbiljne, mada ni tu iskušenja nisu mala.

U normalnim okolnostima, dakle u neposrednom susretu, prvoaprilska šala obavlja se u relativno kratkom periodu: ispalite ga i molim. Telekomunikacije, međutim, unose nov i zanimljiv momenat u celu stvar. Dva primera, koji istovremeno konkurišu za najbolju prvoaprilsku šalu 1996, svedoče o tome. Glavni odbor SPO izdao je prvog aprila 1996. saopštenje u kome se kaže kako je Slobodan Milošević primio Vuka Draškovića i obećao mu – ukratko – da će se režim od sada ponašati normalno i demokratski. Dobar deo novinara primio se „kao saučešće“ (što kažu deca) na taj vic, pa je kasnije dr Ivan Kovačević, portparol SPO, morao budalama da objašnjava šta je to prvi april, u čemu je suština vica i ostale stvari. Vic je uspeo pre svega zato što je u ovoj državi svima mozak već slomljen Miloševićevim vratolomijama i režimskim licemerjem da je čak i takva informacija izgledala kao verovatna.

Drugi primer još je bolji i tipičniji za ova vremena: u nedelju (31. mart) tačno u ponoć, na pejdžere desetak beogradskih novinara iz najvećih i, najvažnijih redakcija i dopisništava stigla je senzacionalna vest – „IFOR uhapsio Ratka Mladića, potvrđeno na Palama“; u potpisu je bilo ime urednika vesti jedne od najvećih međunarodnih radio-mreža, čoveka koji inače na taj način obaveštava prijatelje i kolege u Beogradu o važnim vestima dana. Nastala je panika nebeskih razmera: u nareednom satu probuđena je ili uzbunjena većina dežurnih oficira IFOR u Zagrebu i Sarajevu, pola Pala, dobar deo dopisnika velikih radio i TV mreža i agencija u Sarajevu, Palama, Zagrebu, Londonu i Njujorku. Niko nije imao nikakvu informaciju o tome, ali to nije sprečilo neke ambiciozne urednike da poteraju svoje dopisnike na terenu da u nedoba bude razne predstavnike za štampu i dežurne u vlastima i IFOR. Onda se neko setio da telefonira izvoru informacije i pita za poreklo i detalje: rečeno mu je „aprilili!“.

Na primedbu da su mnogi ljudi pukli velike pare na telefonske razgovore, da su se mnogi iznervirali, da su mnogi bili probuđeni itd… prvoaprilski šaljivdžija hladno je odgovorio da je to i bio cilj šale. Na vic nije nasela samo jedna osoba: šef biroa jedne velike radio-mreže koji je uvek na oprezu da ga neko ne zezne (pa se zato na telefon javlja isključivo sa „pronto“, jer mangupi još nisu smislili odgovarajući vulgarni stih koji bi se rimovao). Urednica vesti izvesne nezavisne radio stanice vratila je vic: pozvala je šaljivdžiju i javila mu da je Radovan Karadžić imao infarkt kad je čuo da je Mladića uhapsilo.

U kasnijim analizama ovog poslednjeg primera došlo se do zaključka da je vic bio u granicama legitimnosti; „ispali smo budale, sami smo krivi“ – bio je opšteprihvaćeni zaključak predstavnika zeznute strane. Ali, kako je upozorio „Rojters“, „prvi april je njegov, ali su ostala 364 dana u godini naša“.

Eto zašto je prvi april dan za uživanje: kao prvo, ništa slađe nego nekoga zeznuti; kao drugo, cela stvar zahteva prisebnost duha, oprez i pažnju, dragocene osobine koje preko godine hoće da se olenje i skoro odumru.

Odbrojavanje do idućeg prvog aprila počelo je: u pamet se, šaljivdžije.