Pregovori sa otmičarima

Politički aktivna javnost u Srbiji svakog dana nalazi nove načine da nas sludi i zbuni. Naravno, ovih dana svi smo zbunjeni skupom Fondacije za otvoreno društvo i Fakulteta političkih nauka na kom su se, uz predstavnike civilnog sektora, našli, u istoj prostoriji vlast i opozicija. Sastanak je bio zatvoren za javnost, što je glavni izvor zbunjenosti, ali toliko je o njemu bilo reči da komotno imamo utisak kao da smo svi sedeli tamo. Da će ti susreti nešto promeniti, nažalost, ne verujem. Ali isto tako ne vidim ni razloge za ovoliku uzbuđenost javnosti što se ti okrugli stolovi uopšte događaju. Neka ih, nek sede, uz prisustvo medija ili bez njih, dijalog je ovde ionako leš koji već počinje da truli. Možda nešto novo i nikne na grobu civilizovane rasprave neistomišljenika.

Nešto drugo zbunjuje daleko više: tvrdnje da se nema šta sa vlašću razgovarati. I to tvrdnje koje dolaze od protivnika ove vlasti. Prva ću se složiti da je odnos ove vlasti prema građanima identičan onom koji otmičari imaju prema taocima. Ali i za talačke krize postoje eksperti koji pregovaraju, kako bi oteti bili pušteni što bezbolnije. Stoga, pričati se mora.

Koren argumenta da sa SNS-om ne treba razgovarati leži u tvrdnji kako ova vlast nije legitimna jer je uzurpirala i korumpirala sve što je mogla. To jeste tačno. Iako makar formalno jeste legitimno izabrana, ova vlast je samu sebe delegitimisala bahatošću, falsifikovanjem stvarnosti, iživljavanjem nad protivnicima i, na kraju, ubistvom dijaloga. Upravo je to i izazvalo bojkot parlamenta i lokalnih skupština.

Kao što rekoh, ne verujem u bilo kakav uspeh skupova Fondacije za otvoreno društvo. Ne verujem ni da je Skupština Srbije mesto na kom se može voditi smislen dijalog i, u tom smislu, razumem razloge poslanika koji je bojkotuju. Međutim, ne razumem one koji tvrde da sa ljudima kao što su Aleksandar Vučić, Nebojša Stefanović i ostali, nema šta da se priča.

Moje pitanje je: šta je alternativa? Jer, lepe su i meni maštarije o motkama, revolucionarnoj pravdi i sličnim radikalnim idejama. Međutim, nemojmo se zavaravati, to nije ostvariva opcija, pogotovo ako dolazi od onih koji ne žele da budu ni stranka ni pokret, ne žele da uzmu nikakav aktivan oblik učešća u političkom životu, ali žele da budu davaoci mišljenja. Naravno da mislim na neformalnu grupu „Samoodbrana“. Mislim i da dobar deo ljudi u toj grupi može i te kako da doprinese borbi protiv jednog otmičarskog režima. I istina je, talačke krize se rešavaju na dva načina: pregovorom sa otmičarima ili nasilnim upadom i oslobađanjem talaca. Za ovo drugo, moraš, međutim, da budeš obučeni specijalac. Ako to nisi, nemoj predlagati radikalna rešenja, naročito ako stalno naglašavaš da nisi taj koji bi ih sproveo u delo.