Pozdravi i želje

„Kakve mu jade čestitaš ovakvim zapomaganjem?“, uzviknuo je moj brat kad smo jednom davno, slučajno, naleteli na emisiju „Pozdravi i želje slušalaca“ koja mi danas liči na prethodnicu nezaboravnih „Odjeka i reagovanja“. Stvarno je bilo slučajno. Možda ne verujete, jer ste primetili: ko god kaže da je nešto video ili čuo na Radio televiziji Srbije odmah objašnjava kako je do te blamaže došlo, pravda se i izvinjava kao da je uhvaćen u nedoličnoj radnji, obavezno naglašavajući da je to bilo slučajno.

Mnogo štošta se od onda promenilo. Jadi su još veći, i opšti, ali se pozdravi i želje dobro drže, živi i žilavi, pa se još razmnožili, ubi se narod birajući hitove dana. Zadovoljstvo da ponovo slušam umilne zvuke i još grđe reči („od malena moja mama hranila me sa pesmama“) imala sam nedavno, putujući autobusom u unutrašnjost. Pošto nije uputno opterećivati majstora zanovetanjem da promeni stanicu – ako je ljut, može se desiti da tražiš drugo prevozno sredstvo – preostalo mi je da se pravim kako sam najzad razumela velikog Kopljotresca: lepo je ružno, ružno je lepo… Kakva bi se divna kičantologija mogla napraviti!

Elem, slušam i pitam se koji li je to program. Naivno mislim: ako već nemaju mere ni ukusa, imaće bar toliko pameti da ostanu anonimni i sakriju svoju bruku. Nije bilo tako. Po onoj narodnoj „čega se pametan stidi…“ voditeljka je ponosno objavila broj telefona za glasanje a onda, bogme, kao šlag na pitu (zna se od čega) saopštila ime stanice i punu adresu. Aaaa! Bivši CK, palata „Ušće“, TV Pink… Program na visini. Emituju ga s lakoćom s kojom bi bacali letke ili zaprašivali komarce. Dok neki godinama ne mogu da se dokopaju frekvencije, ovaj radio premrežio je Republiku kao paukovi nebo, a vetra nema… Slušaju ga Gornji Milanovac, Jagodina, Loznica, Ćuprika, Gruža, Žagubica, Užice, Smederevska Palanka, Nova i ostale varoši, a želje dolaze i iz „glave cijela naroda“, prosto mu bilo.

I ni u jednom od ovih mesta nije loše! Tako bar slušaoci odgovaraju na inventivno pitanje voditeljke. A šta bi i bilo kad „samo za vas peva Dara Adžić“?! Jeste li se nekad zapitali da li biste znali da pričate pred mikrofonom? Ko kaže da to treba znati? Evo dokaza, u obliku dijaloga slušaoca i voditeljke:

– Ovde Anica iz Žagubice… –

– Anica kaže šta? –

– Glasam za prvi predlog. –

– A željica, a željica? – pita voditeljica.

– Ne znam… Prvi put zovem… –

– Ovo je bilo prvi put! Zapamtite današnji datum! –

Ili, primer drugi:

– Ovde Ružica… –

– Ružice, Ružice… –

– Iz Jagodine… –

– Jagodina, Jagodina… –

I tome slično, i tome slično. „Ni do pola noći ne mogu da zaspim, ljudi kažu da sam, evo, otkačila sasvim“. Hiljade stihova! Volela bih da uđem u tu književnu radionicu i vidim taj stvaralački proces, koja ga muza nadahnjuje? Ako bi se o Srbiji sudilo po pesmama koje vole njeni građani, onda je ovo zemlja bola i patnje, laži i prevare, neispunjenih nada i obećanja – ali nije ono na šta, s pravom, mislite. Sve je to samo zbog neuzvraćene ljubavi. Nema štrajkova, nema narodnih kuhinja – doduše, stvarno ih nema dovoljno – nema besparice, kriminala, prevarenih štediša, pokradenih glasača. „Prosula se mladost ulicama grada“, ali to nema nikakve veze sa prošlozimskim šetnjama. Srbija pati samo zbog nesrećne ljubavi. A što je najzanimljivije, čini se da više od žena tuguju muškarci („drugoj moram da se dam, jer ne mogu više sam“), srpski muškarci, oni što su gađali kroz prsten jabuku. Teško je verovati da su ove plačip…. njihovi potomci.

Vadi ih to što su iskreni:

„Mladost bih ti ukrao, a tvoj ne bih postao;

loše sam ti društvo ja, stidi me se ko me zna“.

Istini za volju, nije da ova emisija – sedam sati svakog dana – nema nikakav društveni angažman. Kako poreći aktuelnost stihova: „Da sam krala, krala sam, prešlo mi u naviku“. Ceca je, doduše, krala zvezde, ali zar i drugi ne bi, samo da mogu? Ili, recimo, zar vapaj koji sledi nije bolna posledica nepravičnog i ničim zasluženog međunarodnog položaja naše zemlje: „Verni moji drugovi, šta smo to pogrešili, pa nas niko ne voli?!“. Kao da, bože me prosti, peva Sloba lično.

„Lagano kroz ovu vrućinu probijamo se sa glasovima“, kaže voditeljka doslovce – no, što bi rekao Vuk Karadžić, „kaka je duplja, dobre čele izlijeću“. Mrtva trka između Dragane i Cece: „Biće ovde, bogami, gusto…“ Biće, biće. „Sve se to dogodilo na putu za ludilo“ razleže se autobusom i ja, najzad, nemam prigovor na stihove. Kapituliram: putuj, Evropo… Pljuni i zakukaj, moja Jugoslavijo… Ko ovo sluša i voli? Neki paralelni svet, onaj što nedeljom igra na Kalemegdanu, nosi Slobine slike na miting, pa ih grli? Jesu li svi izašli iz ružičastog, pink šinjela? Da li zaista „sve bolesti naših živaca dolaze od primitivaca“?

Voditeljka se strasno predala svojoj plemenitoj misiji, ne zna šta će od miline: „Cmok u mikrofon – evo jedan poljubac za sve vas“. Za celu Srbiju. Srbiju među šljiv(k)ama. Bože, ne opraštaj im. Znaju šta rade.