Poruka iz SAD: Moramo se boriti

Moja FB prijateljica, Beograđanka sa stanom u Americi koju bih volela da upoznam uživo, napisala mi je na kraju svoje poruke „Moramo se boriti“. Ubeđena je da se ne sme stati u nastojanju da se zaustave ponižavanja i devastiranja koja je ova država prinuđena da trpi od SNS-a samo zato što imaju vlast. Jasno joj je da nama odavde deluje kako je njima tamo, u bogatom i demokratskom društvu, lako da kritikuju našu eventualnu posustalost, ali tvrdi da oni tome i služe: da nas podstaknu i ukažu na nešto što smo mi ovde prevideli, već oguglali na bezobrazluk, kriminal, neznanje i da ne nabrajam, a mogla bih još dugo, dugo.

Pre neki dan, predsednik Aleksandar Vučić i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej posetili su Hram Svetog Save, da se lično uvere kako napreduje izrada mozaika. Ništa čudno, pomislila sam, očekuje se poseta predsednika Vladimira Putina, pa s obzirom na to da je Rusija pomogla uređenje Hrama sa 10,5 miliona evra, red je da provere s čim će izaći pred darodavca. Predsednik Vučić je ocenio da će pre kraja oktobra, kako je najavio, kada mozaik bude završen, Hram postati „jedno od najvećih i najvažnijih mesta okupljanja kako našeg naroda tako i turista“, ali i da će „ovo biti kao Sveta Sofija, vernici će dolaziti iz celog sveta u svoj hram“. Objasnio je da je poslednje tri godine država pomogla sa 43 miliona evra „jer je neuporedivo uspešnija nego što je bila pre 20, 30 godina i zato je mogla novčano da pomogne“, primetio je da „mnogima smeta kada govorimo o veličini ulaganja i veličini Hrama, ali mislim da moramo da vodimo računa o svojoj prošlosti. Mi nemamo nikoga značajnijeg od Stefana Nemanje i princa Rastka, kome smo posvetili ovaj hram“ i objasnio „da je mozaik težak za rad, jer je svaka pločica različita od druge, nema idealno ravnih, te će posebno na svetlu da se prelivaju“.

Zaparalo mi je uši poređenje sa Svetom Sofijom, ali smestila sam ga među, što bi rekli klinci, ofrlje izrečene predsednikove izjave, nisam razumela zašto među najznačajnije naše ljude nije ubrojao, na primer, i Vuka Karadžića, Nikolu Teslu i Milutina Milankovića, osetila sam mučninu zbog njegove opsesije neistomišljenicima pa ih pominje i tamo gde im nikako nije mesto, a njegova potreba da ističe kako se u sve razume pa i u nastajanje mozaika, učinila mi se detinjastom. Turiste koje će, po predsednikovom očekivanju, privući Hram, nisam ni primetila – za razliku od moje FB prijateljice. Citiram je, jer uvek je korisno i poučno čuti šta o tebi misli neko ko te gleda izdaleka: „Njegova asocijacija o završetku Hrama je turizam i privlačenje turista? Znači da NE razume šta je vera i šta je duhovnost ni naroda ni pojedinca. Bogomolja se završava u slavu Hrista, Svetog Save, pravoslavlja i za sve one koji će se u njoj moliti, a ne turista. A pomisao na turiste, valjda da se popune oni načičkani hoteli građeni od prljavog novca od kriminala raznih vrsta? Biće da je to.“

Moja FB prijateljica se čudi kako je, u ovo vreme oskudice, Crkva prihvatila toliki državni novac. „Ne znam nikog ko je vernik a da ima razumevanja za teatralne donacije za SPC. Šta takva država traži zauzvrat? Pa traži da ćuti na mnogo toga lošeg, na nepočinstva, i da o takvima lepo govori vernicima.“ Smatra da je „taj narod koji treba da dođe na molitvu većinom ponižen, pokraden, unazađen, tmuran. Ne očekujem da će to videti oni koji proizvode takvo stanje u zemlji, ali patrijarh i njegove vladike to moraju da vide.“

Ponoviću, ona živi u Americi… I nema nikakvog interesa, samo joj je stalo do Srbije.