Poraz

Opaska „ko gubi ima pravo i da se ljuti“ nikada mi nije bila potpuno jasna. Pravo da se ljuti ima onaj ko je na neki način oštećen ili povređen, a to ne mora da znači da je taj obavezno i izgubio. Ljutiti se može i pobednik, ukoliko smatra da je njegov protivnik (ili protivnici) pokušavao da pobedi na nedoličan način. Ali ta izreka je kod nas tako lepo zaživela zbog uvreženog mišljenja da pobednik treba sve da prašta, dok poraženi mora za sve da nađe dostojno opravdanje. Nije izgubio zato što se našao bolji od njega, već zato što mu okolnosti nisu išle na ruku, zato što su mu iz bitke izostali najbolji ljudi, zato što se protivnik služio nečasnim sredstvima ili, u najboljem slučaju, zato što jednostavno nije imao dan. A to su sasvim valjani razlozi da neko bude ljut.

Do pre nekoliko godina u ovoj zemlji porazi su bili ili lični ili sportski. Padalo se na ispitima, dobijale se slabe ocene u školi, raskidale se ljubavi i prijateljstva, poneko je gubio na kocki. A to su stvari kojih se ljudi nerado sećaju. Zato kada evociramo uspomene na poraze, uglavnom se nameću ovi drugi, sportski. Svetska prvenstva u fudbalu za koja se nismo kvalifikovali (za šta smo krivili protivničke igrače do te mere da smo znali i da ih ispratimo sa flašom u glavu), ili ona druga za koja smo se kvalifikovali pa se tamo obrukali. Velika takmičenja na kojima su naši sportisti tako često znali da podbace u odnosu na ono što smo mi od njih očekivali, a očekivali smo da pobeđuju uvek i svuda. Evropski kupovi u fudbalu gde smo stradali voljom sudija (Partizan 1966), ili gde su nas TV komentatori proglašavali „moralnim pobednicima“ (Zvezda-Borusija, finale Kupa UEFA), tom neobičnom kategorijom skovanom da bi se izbeglo priznanje da je neko naš prosto i jednostavno poražen.

Nedavno sam odgovarao na anketu u kojoj je jedno pitanje bilo: „Kojeg se događaja iz daleke prošlosti svog naroda najpre setite?“. Iako sam želeo da budem kreativniji, Kosovska bitka nametnula se sama od sebe, toliko jasno da nije imalo smisla čak ni pretvarati se da to nije tako. To me je navelo da se zamislim nad time zašto je moj narod od svih mogućih događaja iz sopstvene istorije za svoju najveću svetinju izabrao jedan potpuni poraz od koga se ni dan danji, kako se čini, nije oporavio.

Ne pobeđuje uvek bolji. Ili za ovu priliku bolje rečeno, nekada gorčinu poraza oseti i neko ko možda ne bi trebao. Ti porazi su i najbolniji. Sećam se utakmice polufinala Svetskog prvenstva u košarci 1986. godine u Madridu, igrali smo protiv SSSR-a (navodim ove podatke zbog mlađih čitalaca, starijima se već okreće stomak) i minut i dvadeset sekundi pre kraja vodili smo sa osam poena razlike uz nadmoćnu igru na terenu. Onda se dogodilo. Sovjeti su bili potpuno razbijeni, ali se nisu predavali i na pravdi boga, na način koji još uvek nije jasan nikome od nas, za tako kratko vreme ubacili su tri puta „trojku“ (barem jedna je bila neregularna, jer je Valders stao na liniju) i otišli u finale, dok je cela naša tadašnja nacija ćutala u šoku, očekujući da neka viša sila ispravi ovu nepravdu.

Ništa ne trezni tako kao poraz. Nikada se ne čuje toliko razboritog i smislenog kao posle poraza. Analize svega što se dogodilo toliko su realne i logične da se čovek prosto zapita kako smo uopšte mogli da očekujemo da će ishod biti drugačiji. Oni koji su bili nadvikivani kada su želeli da ukažu na slabosti dobijaju tada mogućnost da iznesu svoje mišljenje bez da im se iko suprotstavi. Neki to čine, zadovoljni što će konačno biti saslušani, a neki opet smatraju da je to tada besmisleno i čekaju neku novu priliku, neku novu bitku, do kada je prethodni poraz već zaboravljen i niko ne želi ni da ga se seća, a kamoli da iz njega izvlači pouke.

Englezi kažu da je pravi sportista onaj ko mirno gubi ne tražeći izgovor za neuspeh, ali mirno i dobija, odnosno ne razmeće se pred poraženim. Ili, kako mi to kažemo: „u pobedi se ne zanesi, u porazu ne poklekni“. Ali, to je samo teorija, legenda, pravilo koje možda nešto vredi na nekom maglovitom ostrvu, ali ne i na vrelom jugu gde je najveća nagrada za pobednika to što će moći da ponižava poraženog, a uteha za poraženog da će i on jednom pobediti.

Da poraz ne boli toliko nikada ne bismo uživali u slasti pobede. Poraz dobro posluži da se vidi ko je stvarno verovao u nas, a ko je bio tu samo da bi grlio pobednika i ukrao za sebe malo njegove slave i radosti. Zato se uvek bolje pamte oni koji su sa nama bili u porazu, mada im se često ne odužimo u pobedi. Jer, uživati u porazu može se tek kada ga uzidamo u neku pobedu, kada ga predstavimo samo kao zaletište za budući veliki trijumf. Nikada uspeh nije tako opijajući kao kada mu prethodi niz neuspeha. Za šta je, naravno, pored želje za pobedom i verom u nju potrebna i ogromna upornost. Ili, kako to kažu bokseri, nije važno koliko puta padneš, važno je koliko puta se digneš.

Postoje naravno i oni koji smatraju da su u sportskoj borbi (i ne samo sportskoj) drastično oštećeni i traže da se utakmica ponovi odmah, u drugim uslovima, povoljnijim za njih. Jer da su znali da mogu da izgube, nikada ne bi ni igrali. Takvi obično dokazuju da su poništavanja i odigravanja novih utakmica predviđena propisima i onda se na njih pozivaju. U sportu se to retko kada dogodi, a i kada se dogodi takva pobeda je gorča od prethodno pretrpljenog poraza. Na primer, finale jugoslovenskog plej-ofa u košarci 1983: ponovljena utakmica Šibenka – Bosna…

Pre ili kasnije, računi se ipak raščiste tamo gde je to jedino i moguće, na sportskom terenu. Uz poklik navijača boljeg tima kojeg više ništa, pa ni nerazumna odluka arbitra, ne može da zaustavi: evo vam i sudije!