Podvodni lov

Krajem pedesetih ili početkom šezdesetih godina došla mi je u ruke knjiga francuskog sociologa Žorža Fridmana „Razmrvljeni rad“. Osim bizarnog i indikativnog podatka da se u britanskim fabrikama municije tokom Prvog svetskog rata skraćivalo radno vreme da bi se povećala proizvodnja, zauvek sam iz nje zapamtio i lucidnu konstataciju da je eksplozija hobija u modernom svetu u vezi sa obezličenjem rada u industriji. Čovek kao da je pridodat tekućoj traci i vasceli radni dan ponavlja nekoliko prostih pokreta iz kojih se sastoji njegova „radna operacija“. U „Modernim vremenima“ Čaplin je to slikom mnogo bolje dočarao nego što se rečima može opisati.

Rad beskrajno monoton, lišen svake kreativnosti, pa i elementarnog mentalnog kontakta sa završenim proizvodom, rad na kakav je osuđena većina ljudi, ostao je izvor egzistencije, ali ne pruža nikakvo zadovoljstvo. Ljudi nalaze sebe, „ostvaruju se“, izvan posla od kojeg žive – u hobiju.

Tako nekako obrazlaže Fridman.

U vreme kad sam knjigu pročitao, već sam imao svoj životni hobi i do danas ga nisam promenio. Zove se podvodni lov. Kontinentalci koji se njime zaraze, još su strasniji od primoraca. U njih se kontakt s morem svodi na period godišnjeg odmora. Kratko, ali slatko.

Često su me pitali: „Pa, dobro, u čemu je stvar?“ Ima se šta nabrojati: voda, sama po sebi, „bestežinsko stanje“ koje, sem astronauta, valjda još jedino ronioci doživljavaju, draž nekakvog rizika u elementu kome biološki ne pripadaš, prizori koji kao da nisu od ovoga sveta… Uz pokušaj da budem totalno iskren, pretpostavljam da ne treba preskočiti poriv ubijanja, ako se tako može reći, nasleđen od davnih predaka i malo pripitomljen.

Na drugo neizbežno pitanje: „Zar se ne bojiš morskog psa“ najbolje je odgovoriti šalom u kojoj je, praktično, cela istina: „Postoji sigurna odbrana – račun verovatnoće“.

Na Jadranu se svakog leta brčka nekoliko miliona kupača. Između dve vesti o tome da je neko nastradao od morskog psa prođu godine. Čak i uz razumnu pretpostavku da svaka nesreća ne biva zabeležena, stopa rizika ne može biti veća od 1:10 miliona. Gotovo je sigurno da je znatno manja. A sasvim je sigurno da se čovek izlaže stotinama puta većem riziku kada kolima putuje na godišnji odmor. I ko zbog toga odustaje?!

Na nekim područjima toplijih južnih mora rizik je verovatno malo veći. Na Jadranu je strah od morskog psa iracionalan. A duboko je ukorenjen. Nesavladiv je, zato što je to strah od nepoznatog. Baveći se svojim hobijem, proveo sam u moru barem tri hiljade sati, najčešće bez čamca u pratnji, bez partnera, sam „u celom moru“, bojao se – s godinama sve manje – i suzbijao strah lekom koji preporučujem. Verovatnoća je beznačajna. Ronjenje na dah jeste rizičan sport, ali rizici su druge vrste…

A onda sam sreo psa. U uvali Kruče, nadomak Ulcinja, otiskujući se s peščanog dna – dubina desetak metara – slučajno sam pogledao naviše, u srebrnastu ljeskavu tavanicu, na šta površina mora liči kada se pogleda odozdo, i spazio ga iznad sebe, malo ukoso.

Pročitao sam o morskim psima sve što se moglo naći i, razume se, imao neki svoj scenario za ono „a šta ako…“ U scenariju je dominirala reč: ništa. Čovek ne može biti prirodni plen morskog psa, njegova prirodna hrana. Nekakav nesporazum, valja pretpostaviti, daje povoda za napad. Zato – što manje pokreta. A ono što se mora – što mekše. Isplutao sam na površinu što sam sporije mogao. Posle minut – minut i po udahnuti se mora. To je starije od svega. Horizontalni položaj činio mi se najpovoljniji. Licem prema opasnosti. Olovni pojas preko kukova, kako ga lovci u neoprenskim odelima obično nose, vuče naniže donji deo tela, pa se, makar blago, mora raditi perajima da se čovek održi u horizontali.

Procenio sam da je pas dugačak oko dva metra, svakako nešto veći i znatno duži od mene, ali nikakva grdosija. Kružio je polako, nepravilnom krivudavom putanjom, tik ispod površine. Imao sam utisak da bi mi najradije prišao otpozadi, od nogu, od peraja. Nalazeći se u središtu zamišljenog kruga, kao igla na kompasu, nije mi bilo teško da mu uvek budem okrenut licem. Tako je između nas uvek bila kratka puška, ne da bih pucao, nego da ga odgurnem ako sasvim priđe. Na pse pucaju harpunima s eksplozivnom glavom, nekom vrstom dum-dum metka. Obična strela, i kada bi se deset santimetara zabila u telo, po mom najdubljem uverenju samo bi pogoršala stvar, možda do tragedije.

Potrajalo je to pet minuta, sedam minuta, ko će znati. Nije mi prišao bliže od 3-4 metra. I onda se polako, kao što je sve vreme plivao oko mene, udaljio prema pučini. Moćno nesimetrično repno peraje, lelujajući se levo-desno, poslednje mi je iščezlo iz vida u vodi koja je zbog refleksa s peščanog dna ličila na sivkastu izmaglicu.

Odahnuo sam i zaplivao prema obali udaljenoj stotinak metara, stalno se osvrćući. I s razlogom! Vratio se. U magnovenju sam shvatio u čemu sam pogrešio. Plivanje! Moja peraja su izvor nepravilnih vibracija, možda nalik na grčevite pokrete povređene ribe.

Scena se ponovila. Opet sam bio igla kompasa oko koje je kružio zastrašujući magnet. Valjda je potrajalo nešto kraće dok se moćno repno peraje, najzad i konačno, nije izgubilo u sivkastoj izmaglici.

Ispod maske sam bio mokar, ne od vode već od znoja. Grešku nisam ponovio. Ostao sam u mestu, dugo, veoma dugo, pre nego što sam lagano zaplivao ka obali.

Bio mi je to jedini susret sa morskim psom za trideset i tri godine. Odigrao se, uglavnom, prema mom scenariju. Račun verovatnoće je u neugodnom događaju dobio prelaznu ocenu.

Opasnost, strah, hladan znoj… Hoće li neko zapitati gde je tu uživanje iz naslova ove rubrike? U najmanju ruku, sa uživanjem koje se lako može zamisliti prepričavao sam ovaj događaj mnogim osobama, i ljubiteljima podvodnog lova, i onim drugim, i slušali su ne trepćući.