Plač iz kontejnera

Mediji su juče preneli jezivu vest. U GAK u Višegradskoj Hitna pomoć dovezla je dvadesettrogodišnju devojku koja je obilno krvarila. Ona je lekarima ispričala da se porodila u svom stanu u Obrenovcu, a da je njena majka odmah bacila bebu u đubre. Malo kasnije, neko od komšija čuo je plač iz kontejnera, pa je beba, devojčica, brzo pronađena i zbrinuta.

Uprkos svim užasima koje smo čuli i videli tokom pandemije, ovo je, možda, najtužnija vest godine.

Kad mediji izveštavaju o čedomorstvu, obično ospu drvlje i kamenje po majci. Po pravilu, prećute da je vodeći uzrok čedomorstva postporođajna depresija, koja se majkama, srećom, uzima kao olakšavajuća okolnost.

Ali, ovo nije taj slučaj.

Ovo je ljudska surovost i mučenje dva druga nedužna bića, u najintegralnijem obliku. Ovo je pokušaj ubistva. Jedna novopečena baka nije želela svoju unuku. Nju je, u 21. veku, bilo sramota što joj je ćerka trudna. Toliko ju je bilo sramota da je sopstveno dete primorala da se porodi u kući, a onda dete svog deteta stavila u plastičnu kesu i naprosto bacila u đubre.

Kako izgleda taj trenutak kad maleno biće, živo biće, stavljaš u kesu i bacaš u đubre? Bojim se da razmišljanje o ovom momentu može da izazove samo košmare i ništa više.

Konačno, šta bi bilo da mlada žena nije obilno krvarila? Da li bismo ikada saznali šta joj se desilo, da li bi stigla do nekoga kome može da kaže šta joj je majka uradila? Teško. Iako nije pametno pričati napamet, ako se sve dogodilo onako kako mediji prenose, ta devojka je žrtva dugotrajnog zlostavljanja i kontrole. I svaka joj čast na hrabrosti da lekarima ispriča šta se desilo.

U narednim danima očekujem da tabloidi iznesu sto verzija ove priče, da smisle kako je i mama bebe kriva jer se nije suprotstavila, ili nešto tome slično. Sve i da se nije bunila, imajte na umu da je bila pod nadzorom i kontrolom sopstvene majke.

Na koncu, razmišljam o toj bebi. I oprostite mi ličnu anegdotu: kad sam se rodila, moja baba imala je jedva 46 godina. Bila sam joj prvo unuče. Upala je u svoje preduzeće i euforično dreknula: „Ja sam baba!“ Sve do penzije nosila je nadimak Baba, čak su je i koleginice starije od nje zvale tako. Eto toliko je bila srećna i toliko sam bila željena beba. Ja ne znam kakva će sudbina ove devojčice biti, ali joj želim da nikad ne sazna kako joj je počeo život. Želim joj da raste među onima koji je žele i vole. Znam da je nemoguće, ali želim joj da život provede bez ijedne brige, jer to je jedino pravedno za nekoga kome život počne ovako.

Dobro došla na svet, malena, i nek ti se više nikad ne dogodi ništa ružno.