Pas

Genus canis (iliti pasje sjeme): odrednica za raznolikost koja bi mogla suparničiti francuskim sirevima: od čivave, živahnog toy-dog, imenjake jednog meksičkog rudarskog centra, do ogromne nemačke doge, koja verovatno ima asirskog pretka. Izložen sablažnjivom maženju, omražen do šutiranja i denunciranja šinterima, ovaj sve češći član gradskog domaćinstva privrgao se starosedeocima jugozapadne Azije još pre 20 000 (ništa manje!) godina, a u severnu Evropu dospeo barem 6000 godina pre Hrista. Sva je prilika da je pas prvi prišao čoveku (naprosto zato što je za čovekom ostajalo više pseće nego za psom čovečje hrane), a i da bi ogrejao dušu (pas je redak zver koji je strah od plamena nadgornjao osećanjem prijatnosti).

Zahvalnost što ga pas drži za lično božanstvo čovek je sublimisao u umetnosti. Anubis, staroegipatski bog smrti, predstavljen je čovečjim telom i psećom glavom, dok je kod Maja bilo obratno prikaza sedećeg psa na grobu nosila je ljudsku masku. Troglavi Kerber nad kraterom underground-carstva, u Herkulesovim verigama, u stvari je molos (apsolutni kolos među psima), kojeg su, zajedno sa konjem, sobom vodili osvajači Hiksi. Pas je diskretni pratilac Dijane, boginjice-lovice. Njena obnaženost, sve veća što se dublje zalazi u Renesansu i u šumu (poročna, jer očigledno nije reč o sunčanju), skriviće belaj Akteonu kad je zatekne pri kupanju: strefljen njenom strelom, biće preobraćen u srndaća, kojeg će rastrgnuti čopor vlastitih mu pasa, njih dvadesetpet na broju. Šta zna kuče šta je čarolija!

Na filmu, od čitavog životinjskog čovečanstva psa može da zaseni samo konj. Film Nikolasa Reja Đavolovi zubi (Antoni Kvin, Joko Tani) upozorava da su Arktik i Antarktik istraženi zahvaljujući umnogome zaprežnim husky-psima. Film o Lassie, škotskom ovčaru, zadužbina je duševnosti sveta. Diznijevo životno delo bilo bi krnja škrinja bez Lunje i Maze, skaske čija univerzalnost ne ustupa pred onom o don Kišoteu i Dulsineji. Nije li Stojedan dalmatiner (za razliku od „stojadina“) uskrsnuo jednu posustalu rasu?

Brojne su izvedenice od reči pas. Da pomenemo samo pasjaluk (komšijsku miloštu), ili pastir (Zeleni, naravno, preferiraju vegetarijansku verziju da je pastir nastao od glagola pâsti). Najglasovitija je, ipak, složenica hôtel de passe, oznaka za lanac francuskih svratišta gde se, pod devizom „Dahtanjem do zdravlja“, cvili, ciči, zavija, a ponekad, u krizi ekstaze, bogme i ugrize. Nepobitno je i poreklo reči kučevlasnik, mazni beogradski izraz za imaoca nekretnine sa dvorištem i psom. Nije slučajno ni to da su najvažnije svetske i domaće skraćenice preuzele kinološke termine: PAS je i Protivraketni Američki Sistem i Pletionica Asura Surduk. KER je pored zaštitnog znaka američke pomoći izmoždenoj partizanskoj soldateski kratica za Klub Egzaltiranih Rodoljuba. Zna se da asker ne bi bio as bez kera uz bedro, baš kao što je izvesno da je aps mesto gde pas poremeti i skapa, pa se i ovom prilikom zalažemo da se sa psima ne postupa kao sa ljudima.

Uprkos tome što se vlasnici rasnih CAC-takmaca ponose njihovom krvosledničkom čistotom (naporedo sa ignorisanjem pradedove biografije), poreklo pseće vrste nije razjašnjeno. Neki tetoše šakala kao preteču, ali nešto u rasporedu zuba, uz odsustvo navalentnosti prema pitomim kujama koje su mu podvođene, obeshrabruje tu hipotezu. Nasuprot čaglju, vuk je skroz dolijao pri dokazivanju očinstva vrste. Tvrdi se čak kako time što ne laje vuk pokušava da zabašuri alimentaciju, a kad ga spopadne zavijanje, da je to grižnja pred nepriznatim potomstvom. Ne laje, doduše, ni basenji, primerak nalik šakalu, ali o njegovoj nemosti kongolesko predanje veli da je to kazna bogova za vatru koju je ukrao iz vulkana i, kao svaki dobar Prometej, stavio robu u promet. Iza smešnog naziva puša krije se ukrštenik pudle i šakala. Zaključak: šakal nije mlakonja, nego rasista.

Fox-hunting, zavisnička strast engleske noblese, nezamisliv je bez čopora goniča (a noblesa, kako joj ime kazuje, nije blesava kad su posredi sladokus-iskustva). U tom plavokrvnom provodu je, istina, obelodanjeno i jedno neverstvo: psi za hajkanje skloniji su čoporu nego svojem gazdi, ali je time istovremeno porečen trač da je pas, taj čovek sledbenik po slobodnom opredeljenju, bajagi bespomoćni poslušnik. Lov je najrečitija potvrda da je ker ravnopravni ortak i savršeni saučesnik. Iako lovce-dalekozorce smatra polovcima i štetočinama strašnijim od jazavaca, pisac ovih redova rado priznaje da je zadivljen samopregorom poentera koji donosi divljač (netaknutu!) po cenu suzbijanja urođene mesožderske krvožednosti. Kakva poruka za strane pse rata i domaće kokošare! Za one kojima bi ideali lovački pas bio onaj sa lovom u kešu.

Pujdanje na krvoliptanje je čovekov nepresušni porok, a borbe pasa samo su jedno od njegovih ispoljenja. Teže je već prihvatiti da su u rulji aficionados-a bili i tako istančani kao Mise, Šatobrijan, Lamartin i Gotje. Nizozemci su prvi raskrstili sa tim krvavim pirovima, 1989-te. Francuska je zabrani pribegla tek 1834-te, a Engleska godinu dana kasnije.

Smatranje psa preprekom mirnom provođenju godišnjeg odmora i njegovo ostavljanje na pustom mestu pri polasku, taj sramni francuski manir, maestralo je raskrinkan Preverovim komentarom u Franžijevom dirljivom filmu „Pas, moj prijatelj“.

Ima, najzad, izopačenih uživača koji se psima koriste kao živim sečivima, trčećim buktinjama i, uopšte, samoubicama čija se dobrovoljnost žrtvovanja smradnim naredbama ne dovodi u pitanje. (Tokom prve svetske vojne, od 15 000 mobilisanih francuskih pasa, 5300 nije preživelo zloupotrebu svoje beskrajne dobrote). Zašto bi onda bila čudna činjenica da je dingo, najpoznatiji divlji pas, bio pitom kad ga je čovek poveo u Australiju? A to je bilo usred srednjeg kamenog doba (!).

Vodi se ogorčena rasprava o tome da li treba, zarad ropske krotkosti, kastrirati dresirane četvoronožne vodioce slepih osoba. Na to treba pristati samo uz uslov da se usvoji sličan propis i za ostrvljene dresere slepe ljudske mase. U očekivanju raspleta te rasprave, čitajte, ako već niste, Kunderinu „Nepodnošljivu lakoću postojanja“ i ne dajte se pasjim sinovima.