Paralelne stvarnosti

Novi Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u pridruživanju EU stigao je 6. oktobra. A onda su usledila tumačenja. Dok ministarka za evrointegracije Jadranka Joksimović smatra da je u izveštaju naglasak stavljen na ubrzanje reformi, evroparlamentarci upozoravaju na loše stanje izbornog procesa, pravosuđa i medijskih sloboda.

Konkretno, u poboljšanju izbornog procesa i reformi pravosuđa nema nikakvog napretka, dok je u polju medijskih sloboda izražena zabrinutost.

Šta je od ova dva tumačenja istina? Najlakše je saznati ako pogledamo izveštaj, koji je, gle čuda, javno dostupan na sajtu Evropske komisije. Ti izveštaji, koje Srbija dobija svake godine, vrlo su jasni i nedvosmisleno pisani, tako da nema mnogo mesta tumačenjima. Štaviše, toliko je sve jednostavno da je na granici uvredljivog koliko je uprošćeno. Dodatno, sve tvrdnje potkrepljene su činjenicama i primerima koji ih ilustruju. Sve što izveštaj tvrdi da se dogodilo, zaista se dogodilo.

U krajnjoj liniji, nama, građanima Srbije koji živimo ono što izveštaj opisuje, taj dokument zapravo nije ni potreban. Mi golim okom vidimo i na svojoj koži osećamo u kojim oblastima postoje problemi, gde nema napretka, kao i gde je postalo potpuno nepodnošljivo. Isto kao što odlično znamo da će ova vlast, sa svojom paramedijskom silom, učiniti sve da nas ubedi u suprotno. I tu dolazimo do sudara dve realnosti: zamislite građanina Srbije (ili ne morate da ga zamišljate, možda takvog i poznajete) koji u prorežimskim paramedijima stalno sluša kako je sve u sjajnom stanju i najboljem redu, kako imamo efikasno pravosuđe i javnu upravu, kako sve radi kao sat. Onda taj isti čovek treba da izvadi neku potvrdu u katastru ili, daleko bilo, snađe ga sudski spor sa komšijom zbog međe, pa se lično uveri kako zapravo ništa ne funkcioniše. Ali, da li se uveri? Najčešće ne, on i dalje više veruje onome čime ga hrane iz televizora.

Da li će naš zamišljeni ili ne baš toliko zamišljeni junak možda otići na sajt Evropske komisije i pročitati Izveštaj o napretku? Takođe, ne. Koliko god da je taj izveštaj jednostavan i jasan, Pink lepše šljašti, „Informer“ jače urla, a predsednik Vučić ubedljivije gestikulira i, generalno, odlično koristi tehnike neverbalne komunikacije.

Kad sve to uzmemo u obzir, i setimo se one izlizane pošalice: „Da li više veruješ meni ili svojim očima?“, mi smo odavno stigli do toga da više verujemo njemu nego svojim očima.