Papir

Zašto je baš Kristifor Kolumbo otkrio Ameriku, a nisu to učinili Vikinzi Erika Crvenog, Kinezi, Egipćani ili neko četvrti, uključujući tu i mnogobrojne stanovnike obeju Amerika, osuđene da, pošto ih Evropljani „otkriju“, nestanu? Odgovor je prost: zato što je španska kruna imala dovoljno papira, i koristila se netom promovisanim Gutembergovim „otkrićem“ štamparskog sloga. Tojest, mesec dana pošto se admiral Kolumbo vratio iz „Indije“, cela Evropa otimala se za članak De Insulis Inventis, štampan na osam strana kvalitetnog papira. Nema ni trunke cinizma u zapažanju da mi ovde, 503 godine kasnije, nemamo papira, a štampa nam je taman takva kakva nam je, i to baš pošto je svečano i radno obeleženo pola milenijuma od štampanja prve domaće knjige.

Banalnu činjenicu da je istorija počela od prvog zapisa nečega na nečemu danas niko ne dovodi u sumnju. Istini za volju, papir se pojavio tek pošto je oprobano pisanje na kori drveta, koži, lišću, kamenu, zemlji i ko zna čemu sve ne. Po onoj da se sve menja sem kamenja, propalo je sve osim zapisa u kamenu ili glinenim pločicama. Za osvit evropske istorije vezana je i jedna bizarnost: prvi zapisi od pre oko 3500 godina sačuvani su zahvaljujući tome što su osvajači spaljivali minojske i mikenske palate, a u požarima koji su sahranili pomenute dve sjajne civilizacije ispečeni su – i tako sačuvani do danas – dnevni inventari, privremeno zapisani na sirovoj glini, da bi ih kasnije prepisali na neku dostojniju podlogu.

Papir je izumljen u Kini, negde u vreme dinastije Han, što će reći u 400 godina između drugog stoleća stare i nove ere. S obzirom na to da je u dve-tri hiljade godina koje su prethodile otkriću Središnje Carstvo već izumelo birokratiju, administrativne ispite za činovnike, stabilne granice (do danas praktično nisu menjane), standardizovan jezik i odgovarajuću upravu, papir je odmah dobio funkciju koja će mu ostati pretežnom za sva vremena. Naime, postao je osnovno sredstvo birokratije. U to vreme Evropljani su pisali, ako su se tom vrstom magije uopšte bavili, na voštanim tablicama i pesku, ili su skupo plaćali egipatski papirus, odnosno tanko štavljenu, prepariranu i izbeljenu jagnjeću kožu iz Pergama. Pergament, naravno.

Za razliku od papirusa koji je poprilično osetljiv i lako lomljiv (mada su apokrifna jevanđelja, uključujući – na užas zemaljskih poslenika jedine božje istine – i ono po Judi, preživela dve hiljade godina u kumranskom pesku), pergament je mnogo žilaviji. Ima i jednu dragocenu osobinu: sa njega se nepoželjni tekstovi relativno lako izgrebu, da bi se umesto njih upisali novi. Ali to nije sve: pošto nijedno grebanje nije dovoljno efikasno, danas se sa palimpsesta „skidaju“ izbrisani tekstovi, najčešće dragoceniji od onih kojim su zamenjivani. Pergament se sekao i povezivao u knjige, papirus smotavao u neprekidne rolne. Pa ipak, papirus je zaslužan za ime papira (i „papiroski“, cigareta koje su samo Rusi mogli da izmisle i – puše).

Mada čuven po tome što trpi sve, papir zaslužuje duboko poštovanje. Pri tome uopšte ne mora da se radi o ručno pravljenom japanskom svilenom papiru, niti dragocenom namirisanom ljubavnom pismu roze boje, pa još napisanom krvlju. Pa ni onom legendarnom papiriću na kome su ser Vinston Čerčil i drug Josif Visarionovič Džugašvili podelili još oooonu Jugoslaviju pola-pola, da svi mi još i danas, žestoko uzvraćajući, tražimo gde ta granica prolazi i koliko kome pripada kad se deli na pola-pola. Ima ljudi koji prosto vole papir isto onoliko, ako ne i više, koliko on svakog pisca plaši. Belinom, naravno. Kao što ima i onih koji mu zahvaljuju za život i zdravlje, naročito mentalno. Jer šta bi da u otsudnom trenutku, u ratu ili u nužniku, nemaju knjigu pri ruci. Da smotaju duvan ili obave onaj posao za čije je prijatno obavljanje Fransoa Rable preporučio upotrebu tek izleglog paperjasto-perjanog ptića, koji se jednom rukom drži za glavu i noge, u položaju koji omogućava da ljudskom dodiru pristupi trbuščićem.

Teško da u tom smislu ima većih ljubitelja ´artije, a novina naročito, od Srba. Zato im nedostatak istih teško pada. Istini za volju, vratiti se izvornom kukuruznom listu (ne za pisanje), oblom kamenju i sličnim priručnim sredstvima nije baš lako, a svakako je teže od upotrebe ruku, čisto policijski sudeći po otiscima prstiju (vidi: bilo koji javni toalet bilo gde u Srbiji).

Što se proizvodnje papira tiče, da li treba reći da je u SFR Jugoslaviji prošlovekovnu tehnologiju proizvodnje novinskog papira pristojno savladalo samo „Krško“, a da svi poluvekovni podvizi izgradnje giganata papira nisu zadovoljili potrebe zemlje, kao što nijedna od „najvećih na Balkanu“ ovdašnjih štamparija nije zabeležila više od 27 odsto zaposlenosti. Pa šta? Radije uživajte u slici raja koju – na iznenađenje ljubitelja uverenih da su jedini – deli mnoštvo ljudi. Papirnica, bilo gde u svetu: neopisivo. Uživajte u sećanju ili, još bolje, zamišljanju da u svet biznisa uđete kao osnivač privatne radnje za proizvodnju papira. Ručno pravljenog, dakako.